Tomi Orandž - Tamo tamo (roman)

Dok su drugi ljudi u moru, plivaju ili se dave, drže se za male čamce na naduvavanje koje naizmenično moraju da održavaju naduvanim – ljudi koji su ostali bez daha, neko sa jahte kaže: „Šteta što su ovi ljudi dole tako lenji i manje inteligentni i sposobni nego mi gore.“

…

Ne možemo da znamo, to je ono što nas pokreće.

…

Plakati znači straćiti osećanje.

Tomi Orandž (1982) je član udruženja Čejenskih i Apaho plemena Oklahome i to određuje tematiku romana Tamo tamo. Napisao je socijalno realistički roman sa tezom da pokaže mučan život Indijanaca u Americi. Uzeta im je zemlja, sloboda, nametnuta im prezimena da bi ih lakše držali pod kontrolom. Svoje poreklo ne znaju dovoljno, ono postaje legenda, a ne tradicija. Prvo su smešteni u rezervate, pa im je dozvoljeno da žive u gradovima da bi se uklopili i izgubili svoja obeležja. U ovom romanu su porodice razorene, očevi su ili ubijeni ili napustili decu, majke ih ponekada daju na usvajanje. Nemamo tako izrazite karaktere, koliko se upoznajemo sa mračnim situacijama kroz koje saplemenici prolaze. Imaju svoje kulturne centre koji se bave tradicijom i najčešće odvikavanjem od droge i alkohola. Teško pronalaze svoje mesto u društvu, na drugačiji način izražavaju svoju inteligenciju, ne odgovara im sistem. Upoznajemo se sa dvanaest ličnosti i sve nas vodi ka velikom tradicionalnom skupu Pauvau. Na kraju romana desiće se velika tragedija. Trojice izgubljenih mladića odluče da otmu novac koji je namenjen nagradama u nadmetanju u igri, plesu, pevanju i ostalim veštinama na festivalu Pauvau. Situacija se otela kontroli, počela je pucnjava i mnogi junaci romana su stradali, ali mi ni ne saznajemo ko se na kraju uspeo spasiti. Tragedija je slika njihove kolektivne sudbine. U početku se susrećemo sa pripovetkama o pojedinim likovima, a onda se njihove sudbine prepliću i na kraju se svi susreću. Mladić koji je završio fakultet i ovisan je o internetu i hrani konačno pronalazi oca, njegova saradnica majku koja je dala na usvajanje. Nije to bilo nikome od koristi. Nema sreće u tom svetu i ne vidimo izlaz. Tako je roman velika opomena društvu koje je starosedeoce pretvorila u socijalno neprilagođene ljude. I kad nisu ovisnici, mladi su skloni samoubistvu, ne nalazeći izlaz iz osećanja nesklada i nesreće. Oni čitaju, obrazuju se, usvajaju nove tehnike komunikacije, ali za njih u velikom sistemu nema mesta.

Ruzvelt je rekao: „Ne idem toliko daleko da smatram da su jedini dobri Indijanci mrtvi Indijanci, ali verujem da njih devet od deset jesu, i ne bih vole suviše da razmatram ovog desetog.“

…

Mrzeo je svoju zemlju i njegova zemlja je mrzela njega.

…

Čitao je i trudio se da se ne ističe. Pustio je da se godine rastvaraju onako kako to i inače biva kada ste negde drugde – u knjizi, u tripu, u snu.

…

Oni odlučuju da je bolje biti mrtav nego biti živ u ovome ovde, ovom životu – onom koji smo za njih stvorili, onom koji su nasledili.

…

Mi smo urbani Indijanci, urođenički Indijanci, Indijanci iz rezervata i Indijanci iz Meksika i Centralne i Južne Amerike, Aljaske i Havaja, evropski Indijanci, iz osam različitih plemena.

…

Sistem bi vas zaplašio pa biste verovali da morate da poštujete pravila, ali mi smo počeli da shvatamo da je sve to prazna priča. Mogli ste da radite ono sa čim ste mogli da se izvučete. Sve se svodilo na to.

…

Prvi put posle dugo vremena imam malo nade. Nekad je to sve što imamo.

 Vesna Šejić