Truman Kapote - Drugi glasovi druge odaje (roman)

Truman Kapote ima tipičnu američku biografiju polovine dvadesetog veka: scenarista, pisac romana i drama,  glumac. Po njegovoj noveli „Doručak kod Tifanija“ je snimljen kultni film. U romanu „Drugi glasovi druge odaje“ opisuje nemile peripetije trinaestogodišnjeg Džoela. Odrastao je uz majku. Otac ih je napustio. Kada mu majka umire, prihvata ga tetka sa petoro dece i mužem koji ih i inače jedva izdržava. On beži iz škole, luta ulicama, nesrećan je. Odjednom dolazi pismo od oca sa putnom kartom. On napušta grad i nalazi se u potpuno pustoj zabiti juga Amerike, sa močvarama, zmijama, baruštinama. Otkriva da ima rođaka ostarelog predebelog alkoholičara Randolfa, sklonog muškoj ljubavi. Otac je nepokretan, živi kao biljka jer ga je greškom pogodio metkom baš taj Rundolf, zamenivši ga u ljubavnom ludilu. Maćeha je nemoćna i obespravljena. Zoi je poluluda crnkinja koja im kuva. U blizini žive njegove vršnjakinje bliznakinja, jedna muškarača, potpuno neobuzdana, već alkoholom obuzeta, ipak njegova jedina prijateljica, i druga ženstvena, lukava i zla. To je svet u koji je stigao i sa kojim mora da izađe na kraj. Muče ga snovi, utvare kao u zloj bajci. Žali što je upoznao oca, a da nije, mogao bi sebi da izmisli nekoga jakog koji će jednom da ga nađe i voli. Putovanja i bekstvo su mu jedini izlaz.

Nije bilo molitve u Džoelovim mislima; štaviše, ništa se u  mreži reči nije moglo uhvatiti, jer su sve njegove molitve iz prošlosti, osim u retkim izuzecima, bile jednostavni, konkretni zahtevi: Bože, daj mi bicikl, nož sa sedam oštrica, kutiju uljanih boja. A kako, oh kako, da čovek izgovori nešto tako neodređeno, tako besmisleno kao što je ovo: Bože, daj da me vole.

…

Polako, stari rečni mulj doticao je kroz krečnjačke izvore, zamutio je vodu zlokobnom bojom; travnjaci, putevi, staze pretvorili su se u divljinu; široke verande se urušile; dimnjaci su tonuli sve dublje u močvarnu zemlju; drveće iščupano u olujama pritiskalo je trem; a vodene zmije gmizale su preko žica istrulilog klavira u balskoj dvorani, izvijajući noćne simfonije. Bio je to čudovišni hotel strave. Ali Malo Sunce je ostao; bio je to njegov pravi dom, rekao je, jer da je otišao, kao što je to jednom davno učinio, drugi glasovi, druge odaje, glasovi izgubljeni i nerazgovetni, drndali bi po žicama u njegovim snovima.

…

Samo bi licemeri smatrali čoveka odgovornim zbog onog što voli, emocionalno nepismeni i oni puni pravedničke zavisti, uzrujani dušebrižnici, koji tako često brkaju strele uperene ka nebesima sa onima koje vode u pakao.

Mi smo sami strašno izolovani jedni od drugih, tako okrutno smo izvrgnuti ruglu sveta da ne možemo ni da izrazimo, ni da pokažemo svoju nežnost; za nas, smrt  je jača od života, šiba kao promaja u mraku, svaki naš plač izvrgne se u burlesku bez veselja;i gutamo smeće usamljenosti sve dok nam creva ne puku i ne prokrvarimo zeleno, vrišteći lutamo svetom, umiremo u iznajmljenim sobama, po košmarnim motelima, večnim kućama nepostojanog srca.

…

Znao je da mora da ide: nezaplašen, ne oklevajući zaustavio se samo na rubu bašte, gde je , kao da je nešto zaboravio, stao, osvrnuo se i pogledao u beživotno, zamiruće sivilo, u dečaka kojeg je ostavio za sobom.

Vesna Šejić