Veština senčenja - Antologija Japanske priče XX veka

Ako nismo upoznali Japan čitajući Haruku Murakamija, ili gledajući retke filmove koje nam odatle dolaze i nismo zaobišli Kurosavu ipak nam za upoznavanje tog sveta može pomoći izbor pripovedaka. Pri tom ćemo primetiti koliko je tradicija isprepletana sa uticajem zapadnog sveta, kako oni čitaju Kafku i na koji začudan način on utiče na njih.

Prvo što nam se nameće pri čitanju je opis prirode koji se u prozi zapada polako gubi. Pejzaž je prisutan kako kao deo događanja, odraz unutarnjeg života književnog junaka, ali i kao neophodan specifičan deo kulture.

U antologiji je predstavljeno dvadeset pripovedača, a njihove pripovesti od vrlo kratkih do dužih novela se razlikuju tematski od religijskih slika, do slike momka koji u barovima egzibicionistički pokazuje svoje ženske grudi koje je stekao transplantacijom, i pre bismo to očekivali u nekoj otkačenoj američkoj prozi. Verovatno neke elemente proze zbog nemanja kulturološkog konteksta i ne razumemo u celosti, ali je to svejedno zavodljiva čitalačka avantura.

Smrt u ovoj prozi ima značajno mesto, i mora se priznati na drugačiji je način opisana nego u prozi zapadnog sveta. Iako su zastupljene samo dve spisateljke, žena ima značajnu ulogu. Zlokobna je, sudbinski se poigrava osećanjima partnera i uvek sa tragičnim ishodom. Tako upečatljivo fatalne heroine su opisane  samo u delima Dоstojevskog (Grušenjka i ostale). One znaju da izazivaju nesreću koja njih neće usrećiti, neće ništa dobiti, ali se neće zaustaviti. Domaćice u pripoveci „Anđeoske gospođe“ su nezadovoljne društvenim statusom i promenama odnosa moći u društvu. Odlučile su da  ubijaju žene bogataša, a čak pre smaknuća dele prijateljski sadržaj njihovih frižidera i opranog rublja.

Počinjao sam da se osećam neugodno. Bez čarobnog štapića u ruci, praznom šakom, prorok pokaza negde između mojih obrva i reče:

-       Tu između tvojih obrva je senka. To je beleg, predznak skore smrti. Zaista, taj deo izgleda tamnije.

-       Kako misliš?

-       Kako? Ništa više od onoga što sam rekao.

-       Kada ću umreti? – glas mi je drhtao pod utiskom te neočekivane vesti.

-       Umrećeš onda kada sunce naglo potamni, usred dana. To će bit dan kada će, iznenada, jato vrana odleteti oko sunca, latice suncokreta će opasti u rasuti se. Tada, pre nego što poslednje latice opadnu, tvoja mladost će istrunuti. Tog dana će život zamreti, baš kao te latice suncokreta. …

-       Nebo je postepeno potamnelo. Svetložute latice suncokreta nastavile su da padaju, jedna po jedna. Uskoro ću, kao one i ja morati da umrem.“

 ...

-       Slava budi Amidi – promrmlja gospođa Toba, a već seledećeg trenutka grlo joj bi prerezano jednim potezom brijača. Krv pokulja iz rane i začu se zvuk kao da kiša rominja. Crvena tečnost ubrzo prestade da šiklja i Akiko pusti kosu svoje žrtve dok su joj dame čestitale:

-       Izvanredno, sve si bolja i bolja!

-       Hvala vam – reče Akiko, - primetila sam i sama poboljšanje. U poslednje vreme ni kap krvi mi ne prsne na odeću.

-       Bila je to prava dama, zar ne? – reče ona gledajući gospođu Tobe.

-       Jeste, mada, malo čudna.

-       Ne, ne slažem se. Ipak je bila prava dama.