Viktor Peljevin – i Phuck 10 (roman)

Peljevin je poznat u svetskim srazmerima i taman se pomisli da je zapao u manirizam, a on nas iznenadi. Roman „iPhuck 10“ je futuristički, radnja se odvija oko 2070 godine. Glavni junaci su Mara Gnedih, umetnički kurator i Porfirije Petrovič, policijski književni robot, lingvistički algoritam. Kriminalistički zaplet je pokretač. Mara je stručnjak za gipsani period u likovnoj umetnosti i zloupotrebljava veštačku inteligenciju za plagiranje. Poslednji produkt je film o izmišljenom filozofu Žan-Lik Bejondu, čije životno delo je knjiga „Vreme i ništavilo“, kompilacija Sartra i Hajdegera, unakrsni citati. To je piscu stvorilo prostor da bude prema umetnosti i filozofiji ironičan, ciničan.

Svetom u to vreme upravlja jedna banka i sve druge podele su u funkciji osnaženja kapitala. NATO je izgubljen u davnoj istoriji. Sukob u romanu je između čoveka i veštačke inteligencije i na kraju se postavlja pitanje da li će ona naći smisao u svojoj vlasti. Zaplet je i ljubavni odnos između Porfirija i Mare, „žene sa jajima“, te je njena polna određenost i tada zakonski nedefinisana. Uobičajeni seks sprovode „svinje“ i oni su društveno proskribovani. Roman je leksički rešen preplitanjem jezika informatike i umetničke kritike. Pisac citira Ljermontova, Majakovskog, Uelbeka. a moto je „Oh, Alyosha…- Dostojevski“. Moto nas vraća na sve fundamentalne dileme Ivana Karamazova u razgovoru sa mlađim, a religioznim bratom. Pitanje smisla opstanka i morala, ma šta se menjalo uvek opstaje.

„Kad je divljak crtao bizona na zidu pećine, zver su prepoznavali lovci i s umetnikom delili meso. Kada bi Rembrant ili Ticijan pokazivali svoju sliku mogućim kupcima nije bilo kuratora u blizini. Svaki monarh ili bogati  trgovac je sam bio istoričar umetnosti. Vrednosti objekta određivao je neposredni utisak koji je on ostavljao na kupca spremnog da plati. Kupac je na portretu video čoveka neverovatno sličnog sebi. Ili ženu s istim onakvim ružičastim faltama celulita kao kod njegove žene. To je bilo čudo, ono je izazivalo zaprepašćenje i nisu mu bili potrebni komentari , i glas se prenosio upravo o tom čudu. Umetnost je momentalno i bez napora predstavljala ne samo svoj objekat, već i sebe kao posrednika. Direktno u živom činu tuđe percepcije. Nije joj bio potreban pasoš istoričara umetnosti…

Savremena umetnost, uopšteno govoreći, počinje tamo gde se završava prirodnost i očiglednost i pojavljuje se potreba za nama i našim odobrenjem. Poslednjih sto pedeset godina umetnost se uglavnom  bavi predstavljanjem onoga što nije neposredno opipljivo. Zato je umetnosti potrebno predstavljanje.“ (Marino objašnjenje Porfiriju)

-       Filozofski film – je li to o filozofima? – upitala sam praveći se luda.

Ali predstavnik naručioca je na moje reči reagovao sa neočekivanim entuzijazmom.

-       Bilo bi idealno. Publika se umorila od gladijatora i bodibildera. Seks sa filozofijom je originalna stvar. A još bolje…- ućutao je i nakašljao se, kao da proverava da li će moći da izgovori sledeću rečenicu - seks sa samom filozofijom.

-       Seks s filozofijom – kako to mislite? – zbunila sam se.

-       Razmislite Maro. Pa vi ste kurator.

-       Mislite u prenosnom smislu?

-       Ne. Ajfak deset ne podržava prenosni smisao. Samo bukvalno.

-       Onda ne razumem – odgovorila sam- Seks sa žirafom, palmom, hoklicom, čak i sa ledenicom ili Svetskom Vladom – sve se to može zamisliti i uraditi…

-       I upravo zato više nije interesantno – prekinuo me naručilac. – Sve je to bilo. U ovom ili onom obliku.

Vesna Šejić