Viktorija Benediktson - Novac (roman)

U vreme kada to još nije uobičajeno, u drugoj polovini devetnaestog veka, u Švedskoj, Viktorija Benediktson ogorčeno piše o pravu žene na svoju slobodu. Sama je bila prinuđena da se kao pisac krije iza muškog pseudonima Ernst Ahlgren. Roman je delimično autobiografski. Glavna junakinja je odrasla kod strica, otac je večiti bankrot, majku nije zapamtila. Kad je imala šesnaest godina i napustila pansion, zapazi je bogati znatno stariji trgovac, gazda, i stric je uda za njega. Upoznajemo je kroz sedam godina njenog života u takvom braku. Gazda je dobar čovek, na svoj način zaljubljen u nju, ugađa joj, kupuje konja, uvodi je u bogatu tek sazidanu kuću. Svi joj mogu pozavideti. Ona nije lepotica, ali je talentovana za slikarstvo, inteligentna, svojeglava, na kraju nesrećna. Morala se odreći svoga sna da bude slikarka, da se zvanično obrazuje, jer njena pobuna pre braka bi je obeležila kao ludaču i ne bi našla mesto u konzervativnom društvu okrenutom novcu i materijalnoj sigurnosti propraćenoj licemernim društvenim pravilima.

Roman je pisan bez sentimentalnosti, sama junakinja se grozi popuštanju niskosti duha. Stil se odlikuje nizom originalnih opisa. Sama spisateljka nije na kraju našla izlaz u hipokriziji društva i ubila se u trideset i osmoj godini.

Sedeo je na buretu šećera, leđima naslonjen na zid, sa violinom pod bradom. Sanjario je. Između njegovog nadahnutog izraza lica i bedne zbrke tonova koje je izvodio vladao je neobičan kontrast. Da ga spazi neki slikar, sigurno bi se oduševio; da ga čuje kakav muzičar, pao bi u očajanje.

-       Oženiti se jadnom devojkom, a zatim je nehajno pustiti niz vetar, ne mareći za nju. – Govorila je brzo i bojažljivo.

On osta da sedi i presavi pismo. Bilo je nečeg u njenom prigušenom glasu, nečeg što ga je namah ščepalo, što ga je pritiskalo i stezalo – bezoblično i neumoljivo, poput gorštakove žudnje za domom kad se uspomene prenu iz sna. U tom trenutku ga ništa na svetu ne bi moglo naterati da podigne pogled.   

Ne znam otkud to da se uvek ražestim kad pričam sa tobom. Valjda je to zato što deluješ… da, ima nečeg tako hladnog i… kao da nikada ni u ludilu ne bi mogla da izgubiš glavu, da prasneš ili tako nešto. Tako si – da ne znam ni sam!- Kao da pričam sa stubom na kapiji, trudeći se iz petnih žila da izvučem kakav znak života iz njega; upinjem se i sve više i više besnim. To je jedinio moguće objašnjenje što me puštaš da pričam u nedogled.

Deca bi zasigurno predstavljala sponu, ali ovde nema nikakve dece. Ovo se tiče samo tebe i mene. Ja ti kao ljudsko biće ne značim ništa, apsolutno ništa. Moje misli i osećanja toliko su ti strana, kao da živim na Mesecu. Kad bih mogla da odvojim svoju ličnost na jednu stranu, a telo na drugu, ne bi ni trenutak oklevao koje od ta dva da odabereš. Tebi je svejedno da li patim, dokle god ti pripadam i – ćutim. To je ono što ne mogu da ti oprostim. Da sam ti poslovni partner, drug, prijatelj, nedostajala bih ti i uputio bi mi lepu reč na rastanku. Ali ja ti toliko beskrajno manje značim da osećaš samo gnev što si prevaren u trgovinskoj razmeni.

Kroz glavu joj na tren prolete misao o samoubistvu. Međutim, odbojnost prema smrti, koju je čitava njena jedra i krepka priroda gajila, usprotivi se tome. To joj svakako uvek preostaje, kad se sve ostalo ispostavi uzaludnim.

Vesna Šejić