Vil Djurant – Renesansa (Istorija civilizacije)

Jedinstvena je atmosfera italijanske renesanse, u kojoj je nauka mogla da bude strast, a književnost mogla da bude rat.

…

Bogatstvo je otkrilo da gubi smisao, ako nije u stanju da se preobrazi u dobrotu, lepotu ili istinu.

…

Da bi se suprotstavile napadima, pape su se retko oslanjale na svoju malu vosku najamnika, već su huškale gramzive države jednu protiv duge, vodeći politiku  ravnoteže snaga, i nastojeći da spreče bilo koji od njih da dovoljno ojača radi prisvajanja papske teritorije.

Djurant u studiji Renesansa (Istorija italijanske civilizacije 1304-1576.) piše o veličanstvenom periodu kada je vlastela vladala gradovima i u sukobima oko teritorije i moći koristila umetnike, graditelje i pisce. Nema značajnijeg, ili malog grada koji je imao ličnost od vlasti i umetnika o kojoj u ovom delu od 630. stana nije nešto značajno napisano. Firenca od koje je sve započelo pod mudrom i raskalašnom vladavinom Medičija koji su generacijama dobijali i gubili vlast, davali iz porodice pape i podsticali na stvaralaštvo veličanstvene slikare, graditelje, skulptore. Grad je dao niz umetnika da se spomenu samo Leonardo da Vinči i Mikelanđelo. Djurant nije pominjao samo njih već niz manje ili više talentovanih koji su veličali grad svojim delima, i kojima je pružena prilika da stvaraju. Kada se prilike promene, umetnici su odlazili u Rim, Veneciju, Milano kod Svorcijevih. U Firenci su se dešavale mnoge društvene promene. Vladavina Savanarole i njegov rigidni religiozni zanos koji je doveo do vladavine lomače na kojoj su spaljivani ljudi, ali i umetnička dela. Makijaveli je napisao delo Vladalac i time mnogim političarima dao za pravo da ciljem opravdavaju sredstva. Aretino iz Arece je bio u Rimu i Veneciji i tamo stvorio svoje delo na porugama i lascivnom humoru koji je odgovaralo vremenu. Bogatio se ucenama i pretnjama da će napisati podrugljive stihove. Mnogi nečiste savesti su bili spremni da zlatom plate njegovo ćutanje. Pored Makijavelija bio je poznat od Londona do Pariza. Djurantova namera je bila da nam svaku značajnu ličnost bilo vladara ili umetnika opiše od rođenja do smrti. Nabroji njihova dela i o njima da istorijski i lični sud. Borbe većih gradova sa manjim, međusobni sukobi za prestiž, papinog carstva za gradove i moć, će činiti uzbudljivu istoriju. Gadovi su blistali i rušeni da bi opet dizani i ukrašavani. Prvo je počela renesansa sa Đotom u slikarstvu, Petrarkom i Bokačom u literaturi. Oni su pisali firentinskim narečjem što će kasnije postati zvanični jezik cele Italije. Onda su otkriveni stari Grci, pa latinski veličanstvenog starog Rima postaje zvanični jezik intelektualaca. To je razvoj humanizma. Padom Konstantinopolja dolaze grčki filozofi i donose sa sobom spise. Formiraju se privatne biblioteke. Lorenco Veličanstveni Mediči troši silno bogatstvo da oformi biblioteku. Piše se poezija na latinskom. Dame bogatih porodica počinju da uče grčki i latinski. Miraz je ime, lepote i obrazovanje. Onda se u zreloj renesansi vraća jeziku Dekamerona i on postaje bogat zahvaljujući nizu talentovanih pisaca, filozofa i obrazovanih vladara. Istorija renesanse završava smrću Mikelanđela koji je živeo 89 godina. Lekari toga vremena ironično su umirali mladi, a umetnici su znali da dožive u svom radnom izgaranju i sto godina. Toliko je studija bogata podacima da je ovo samo mali okvir ogromne slike toga slavnog i neponovljivog perioda oholih, samosvojnih, pohotnih i slobodi sklonih ljudi. Ulice su često noću bile mesto okršaja. Kuga je u dva navrata pomorila trećinu stanovništva. Umiralo se od groznice, razboljevalo od francuske bolesti. Živelo raskošno od novca koji je pristizao iz cele Evrope. Razbukteo se protestantizam. Otkriveni su novi putevi. Novac nije više pristizao. Zavladali su Španci, ulazili francuski konjanici. Venecija se najduže opirala propasti.

Vrhunski umetnik predstavlja kulminaciju tradicije, metoda, stila i istorijskog stanja duha, posle njega nužno nastupa period bespomoćne imitacije i dekadencije.

…

Leonardova suptilnost i Mikelanđelov smisao za tragično bili su za Rafaela jednako besmisleni; žudnja za životom i radost života, stvaranja i posedovanja lepote, odanost prijatelju i ljubavnici, bili su dovoljni.

Vesna Šejić