Vislava Šimborska - Izabrane pesme

Oprostite mi pustinje što ne trčim s kašikom vode.

…

Veoma sam zahvalna onima koje ne volim.

…

Nema goreg razvrata od mišljenja.

…

Moji osobeni znaci: ushićena i očajna.

Zadovoljstvo i tuga je pročitati Izabrane pesme Vislave Šimborske (1923-2012) od početaka njenog stvaralaštva, pa do poslednjih pesama. Počinje od ljubavi, ali pametnom čoveku je sve sumnja i muka uma. Tako se ona vajka na prolaznost, nesigurnost ali bez patetike. Ne bi ona nama plakala na ramenu. Uvek je tu svest o dugoj i veličanstvenoj istoriji kulture koja ne teši, ali pomaže.

Najpre će naša ljubav proći…

Farsica sa kupletima,

malo plesa, mnogo smeha,

običaji tačno pogođeni

i aplauzi…

Istoriju literature i ideja će uvek drugačije videti i iznenaditi nas, ali ne oholo, nego sa šaljivim prihvatanjem prolaznosti svega. Ofelija je Polonijeva kći i njena tragičnost kako smo je vekovima videli kao veliku pogubnu osećajnost ovde je račun i obzir –

sigurnosti radi prebrojava lišće izvađeno iz kose.

Ofelijo, meni i tebi neka Danska oprosti:

Poginuću u krilima, preživeću u praktičnim pandžama, od ljubavi.

Stari zavet ima niz legendi koje se na različite načine razumeju od sveštenika, do filozofa i pesnika. Šimborska vidi  Lotovu ženu koja se i pored opomene Boga okrenula na grad greha i pretvorila u stub soli kao onu koja je eto stara, umorna, od muža koji Kada bi umrla on čak ne bi ni zastao…Kćeri već su nestajale iza vrha brda… U nadi da se Bog predomislio, ona se okreće i okreće ka gradu gde je ipak živela. Rubensove okruglaste golišave lepotice ne bi niko ni pogledao u 11. i 12. veku, a ni sada, a tada su blistale. Njene pesme su ponekada u dijalogu, često je to događaj, i niz pesama nabraja nešto što se moglo ili nije moglo dogoditi, tako sve postaje relativno i prihvatljivije. U ovom izboru nailazimo i na dve pesme gde se ona obraća sebi: kada je bila devojčica, pomilovala bi i kupila sladoled, a onda kad je bila lepa i mlada, tada već sebi zamera stihove, neke bi skratila, neke prebrisala i neobjavila, ali nama kao čitaocima bi bilo žao. Ima pesama u kojima nam prepričava svoje snove, putovanja po pustinjama, polovima, a da ne bude zima, susret sa svetom vasionskim gde je sve kao i kod nas ali pravedno i dobro. Obraća se mitskim helenskim junacima, u dijalogu je sa Aleksandrom Makedonskim, velikim pesnicima, ali i sa đubretarom koga gleda sa svog prozora sa podjednakim interesovanjem. Radost pisanja. Mogućnost ovekovečenja. Osveta smrtne ruke. – Imam očevidnu dušu, kao što šljiva ima košticu. – Niko u mojoj porodici nije umro od ljubavi… Izrugivali su se tuge, leteo dan za danom, a oni su, utešeni, umirali od gripe. Tako ironično ona o pisanju, duši i ljubavi u više pesama. A njene aluzije od starozavetnih do mitova: Nisam kadra da grizem jabuke/ neprestano strepeći./ Čujem da ovaj i onaj Prometej ide s vatrogasnim šlemom na glavi /  uživa u unucima. Od politike koliko god bila nasilna nije dirana, uvek je imala kulture i pameti da bezbedno sve kaže o svim lažnim Prometejima i drugima nesvesnim svoje kratkovekosti i sitne slave. Osećam se kao otkinuto uvo bokala.

Prolaze godine, ljubav zbog koje je mislila da će umreti ne znači više ništa, ni slike ni zajedničke knjige ne potresaju je. Srećna ljubav. Je li to normalno / je li to ozbiljno, je li to korisno – šta svet ima od dvoje ljudi, / koji ne vide svet?... Neki ljudi koji ne poznaju srećnu ljubav / tvrde da nigde nema srećne ljubavi. / S tom verom lakše će im biti i da žive i da umiru.  A, ipak, ona ne živi u kristalnoj kugli, pominje ona „neke državnike“ Svet s većom nadom gleda nego što sluša. / Državnici moraju se smeškati. / Osmeh znači da ne gube dah. / Iako je igra zamršena, a interesi kontradiktorni, / rezultati nepouzdani – uvek je utešno / kada je zubalo belo i srdačno. / Jer nisu takva vremena da se na licima vidi obična tuga. A u narodu: Misle onoliko koliko treba, / ni trenutak duži, / jer iza toga trenutka vreba sumnja, i Svako je hteo da ima otadžbinu bez suseda / i da život proživi / u pauzi između ratova.  Kad je život prolazan čeka nas prelazak preko reke Stiks, i u mitu i kod pesnikinje: Ovo je Stiks, dušice individualna, / Stiks, dušice zabezeknuta…/ Dušice, samo sumnjajući u onaj svet / imaš šire perspektive.  A ipak se ne predajemo pesimizmu, ona je živela oko devedeset godina: Nije bez čari ovaj strašni svet, /  ni bez jutara, / zbog kojih se vredi probuditi. Da li je to rezignacija kada kaže: Tek kasnije razumela sam: / sve ružne zgode ne / ulaze uvek u pravila sveta / čak i kada bi htele, / ne mogu se dogoditi. Ne može se samo osećati i biti duševan: Duša se ima / Niko je nema neprekidno / i zauvek. / Dan za danom, / godina za godinom / može se živeti bez nje. U razgovoru sa starim obrazovanim profesorom i traženju pouzdanih odgovora: Pročitala sam ga za budućnost, / da li je još vidi. / Pročitao sam previše istorijskih knjiga  /-  odgovorio je.

Veliki je izbor njene poezije i mogli su se izabrati drugi citati, pa steći sasvim drugačija slika ili doživljaj, ali poezija se zato čita više puta i nekada se znala napamet za šta opet pesnikinja ima odgovor: Živimo duže, / ali manje precizno i / koristeći kraće rečenice.

Vesna Šejić