Vladimir Jevtović – Zaveštanje

Reč je o tehnikama glume: antički Epidaurus, elizabetinski Glob, renesansna „italijanska scena“, realistička pozornica Majningena i Antoana i; konačno, scena koju je, kao jedan od primarnih principa svoje estetike, uspostavio Grotovski, eliminišući linije razdvajanja aktera i gledalaca.

…

Svaku vlast mora da zanima učinak njenog pozorišta, odnosno da odgovorno proverava rezultete onoga što Uprava pozorišta kaže o sebi, da ne prihvata kao argumentaciju klanovsko pisanje novinara koji su kao sudski i estetički eksperti.

…

Pitajmo se otkada politička podobnost postaje važnija od umetničke sposobnosti.

Knjiga Zaveštanje je niz sakupljenih tekstova profesora Vladimira Jevtovića (1947-2013) koji su posthumno objavljeni. Upoznajemo čoveka koga je intelektualna radoznalost dovela do magistrature o Satrovoj filozofiji na Filozofskom fakultetu i glumački talenat uputio u zagovornika časti i dostajanstva glume i glumca. Doktorirao je na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu gde se bavio inovativnim idejama o pozorištu i glumi Grotovskog, Euđena Barbe i Pitera Bruka. Uspostavio je pozorište Pod razno, i stigao u Pariz na usvaršavanje. Jevtović je pored pisanja, vođenja emisija na Radio Beogradu, glume pre svega, izveo i osam generacija zapaženih glumaca. Tekstovi govore o glumi i njenoj transformaciji kroz vreme, zahteva koji se postavljaju pred glumca i ponekada odnosu vlasti prema pozorištu. Od teksta do teksta se formira piščeva estetika i nezadovoljstvo kada je dovedena u pitanje. Tako u tekstu „Prevlast ružnog nad lepim na beogradskim pozorišnim scenama“ duhovito navodi niz primera gde se u ime eksperimenta dobija neočekivani rezultat: U Nušićevim komadima ti naši likovi su u toj meri ružni i grozni da nas je sramota tog našeg naroda, da mu ne pomenem ni ime. Kada će o istoriji našeg pozorišta onda je to tekst o Joakimu Vujiću, i ne slučajno ga posebno interesuje odnos nepismenog, a samovoljnog vođe Kneza Miloša i umetnika. Trebalo je po cenu umetničkih ustupaka zabaviti vođu, ili pozorišta neće biti. A ipak, knez gleda pozorišne predstave, danas bi to bilo neočekivano, a valjda nam vođe nisu toliko nepismene. Joakim Vujić je kubureći sa svim, uspevao da navede na glumu mladiće koji će kasnije postati značajni predstavinici društva.

Posebno je prijatno čitati tekstove o ljudima koji su bili profesori, kolege, opisani sa simpatijom, ali i sažetom slikom njihovih osobina i poneke mane. Druga grupa tekstova je o njegovim studentima koji obećavaju i šta ih od talenta i karaktera može obmanuti i zaustaviti na putu ka potpunom ispunjenju dara. I kako to na nesreću ide kod nas, da nije bilo njegovih sinova Rastka, Ivana i Jakova da urede knjigu, sve bi to ostalo u zaboravu i prašini. Ako zaboravimo uspehe i postignuća prošlosti idemo napred kao guske u maglu i zato tako traljavo trčimo u krug.

Na možeš biti originalan i nov ako ne znaš šta su rekli prethodnici i savremenici, ali isto tako ne možeš ostati u komfornoj kompilaciji, na prostom registrovanju, razglašavanju šta su rekli drugi. Samo jedan korak u nepoznato, nedovoljno poznato, može omogućiti i tvoj intelektualni doprinos.

…

Moderan glumac mora biti u dobroj fizičkoj formi da kontroliše svoje telo u akciji, da brzo misli i reaguje, da razvije jak emotivni doživljaj, da razvije maštu – izvor svoga stvaralaštva.

Vesna Šejić