Vladimir Kecmanović - Feliks (roman)

U romanu „Feliks“ Vladimir Kecmanović opisuje avanture Simeuna Rakića, sitnog prevaranta sa stilom, čoveka koji zna sa ljudima i uspeva da iz njih izvuče izvesnu količinu novca za putne troškove, tako što putuje diljem Srbije sa obećanjem da će da zameni svoj stan u centru Beograda za neki u provinciji. Nekada je bio osvajač ženskih srca. Pisac detaljno opisuje njegove izraze lica, to je gluma kojom ljudima uliva poverenje. Naš čovek i kada je lukav, i kada voli da ućari, spreman je da bude domaćin, da nahrani, napoji i pohvali gosta. To je osobina na kojoj je Simeun zasnovao svoje avanture. Nekada je u drami Borislava Pekića vremešan bračni par prodavao svoj stan da bi pobegao od čamotinje i usamljenosti. To je bila prilika da ugoste zainteresovane kupce i steknu nova poznanstva. Namere su bile naivne, u današnje vreme nema zabave bez profita, pa makar i malog. Na kraju je imao u tajnoj ladici 11000 evra, toliko je stekao svojim aktivnostima. To je naša slika Feliksa Krula. Njegov sin je nasledio od njega spremnost za dramatične dijaloge i to je uzbudljivi deo romana, to njihovo nadmudrivanje.

Milioni kao jaje jajetu sličnih sestara. Udatih, poput junakinja narodne priče, za milione kao jaje jajetu slične braće.

…

Armija zapuštenih pedesetogodišnjaka. Divizija obrijanih. Puk srčanih bolesnika. Bataljon ljubitelja prirode.

…

Tuđa ruka vadi ključ, iz brave, sa vanjske strane vrata. Zatvara vrata. Stavlja ključ u bravu, sa unutrašnje strane. Zaključava. Druga tuđa ruka – ona koja drži pištolj – daje Simeonu znak da krene prema sobi.

…

I nećeš mi poverovati, zamislio sam te upravo takvog kakav si. Zgodan fićfirić, koji je u detinjstvu stekao nešto škole i manira, na osnovu čega je zaključio kako je velika faca. Lepotan i gospodin. Miljenik bogova. Kojem su sudbina i ljudi uskratili ono što mu pripada. Pa je odlučio da se i sudbini i ljudima naruga. Nabijajući na neku stvar sve njihove principe. Lažući, kradući, jebući sve što leti. Mogao sam da se kladim kako si i glumio pesnika. Tipična udbaška bitanga u kožnom mantilu, koja živi u otetom stanu, među tuđim, luksuznim nameštajem – a koja je još toliko i bezočna da recituje ljubavnu poeziju.

…

Lažov i prevarant sa stilom. Koji ne laže i ne vara samog sebe… Kada je popularno biti udbaš – obučeš kožni mantil. I praviš se lud. Budale misle da si ono što nisi, a ti se smeškaš i ćutiš. Zato što bi, kada bi pričao da si ono što misle da jesi –mogao da najebeš. Pa čak i ako te pitaju jesi li, ti kažeš da nisi. A to budale još više učvrsti u ubeđenju da jesi… Kada je popularno biti propali gospodina, pričaš šta si sve imao i šta su ti oteli. Ali, pričaš tiho, upola glasa. I samo kada te pitaju. I to – samo u naznakama. Ne zato što je ta priča opasna – danas svako može da priča šta hoće.  Nego baš zato da bi se razlikovao od  budala koje na sav glas arlauču. Onih poštenih. Koji su od tolikog laganja – na sav glas i na svakom koraku – već davno zaboravili šta je istina… Za razliku od njih, ja bar u svakom trenutku znam da nisam ni udbaš ni gospodin, ni đavo bi ga znao šta. Nego baš kao i oni – najobičnije govno.   

Vesna Šejić