Vladimir Kopicl – Paklena putarina (roman)

Svet odavno nije  bio bezbedno mesto za slobodnu razmenu misli niti za opipljivu akciju pod zastavom pravde.

…

I ničeg tačnog a zbilja fatalnog nije mogao da se seti, sve dok mu nije sinulo. Osma sednica CK SKS, 23. i 24. septembra 1987. Ivan i Sloba. Pomenulo se, ne povratilo se.

…

Ako nećeš da ti strada ni organ ni guza, tu se čuvaj cura i jakuza.

Paklena putarina je roman o odlasku, boravku i povratku sa kongresa u Tokiju. Podeljen je na četiri dela: Vazduh, Zemlja, Voda, Vatra, i čini se više da bi dubokoumna publika dumala o višem smislu i porukama. Već negde na početku pisac se opredeljuje za pikarski roman. Glavni junak je K i to opet privlači pažnju i navodi na poređenje sa Kafkinim Procesom. Pisac se opredeljuje za Zamak. U vreme kada je u zlatnom Pragu mogao po Karlovom mostu da se šeta tužni Kafka, nameran da mu romane čitaju kao smešna dela, bio je na istom mestu i Jaroslav Hašek. Njegov Dobri vojnik Švejk je komičan i bliži datom junaku K. Još u avionu se priseća svih nezgoda koje je doživljavao na putovanjima, i kongresima gde je nekada bio. I sada je u nesporazumu sa aerodromima i avionima, ali je avanturistički i posprdno raspoložen. Ništa ga ne može iznenaditi i baciti u bedak. Sve mu je uz iće, piće i šansa za mladiće. Malo saznajemo o temama kongresa: povezivanje naroda, briga o ugroženima, karijerizam koliko se može. Ljudi koje susreće je viđao i na prethodnim skupovima: karnevalski predstavnici svetske kulturne scene. Pored niza epizodnih likova, koji nisu ni individualizovani, tu je njegov sapatnik Kokan sa kojim je spreman da deli i dobro i zlo. Šefica grupe je karijerista još od formiranja demokratije. Grupa će osvojiti mogućnost da sledeći kongres bude u našoj zemlji. Tako se izlobiralo, i našem junaku i to i sve ostalo je za podsmeh. Treba sačuvati živu glavu i dobro se zabaviti. Ima raznih usputnih ekstremnih priča. Poseban je stil pisca: jedan neverovatni jezički galimatijas od mangupskih do internet termina, složenica i pre svega poigravanja rečima i rečenicom. Kad naiđe može i rima i arhaične reči. Posebno je zanimljivo citiranje stihova od Crnjanskog, Eliota, Disa čak i do Nušića. Uvek u neočekivanom kontekstu: Plava dinastija kljukana riba.  Frojd i Jung su više u pridevskoj funkciji. Ponekada se pisac uozbilji pa se pozabavi i politikom: u K-ovom kraju nekad austrougarskom, pa srpskovojvođanskom, pa ustavnopravno vojvođanskom, a od ne sasvim nedavno politfakta i pod plemensko-rođačkom egidom, da ne kažemo baš šićardžijskom čizmom sve glasnije i sve bolje raspoređenih Srbogoraca, Srbosanaca, Srgovaca i Srvata što na starosedeoce postmorske Panonije gledaju koliko i na prag nadzemno-zemni. U jednom pasusu će se pozabaviti i modernim sado-mazo izvedbama koje bi da budu velika umetnost: Da nije stasala u društvu nasilnih kanadskih neoista koji se artistički intravenozno bodu špricevima i tokom svojih performansa sami sebi vade krv, promovišući je u svoje delo? Da nije sklona skaringu, aktuelnoj umetnosti nanošenja ožiljaka, koja svoju inspiraciju crpe iz tradicionalnih plemenskih rituala inicijacije i drugih oblika dokazivanja sazrevanja jedinke, od seksualnog do pogrebnog. Tako smišljena forma romana ostavila je piscu prostora da se pozabavi različitim temama i poigra trenutnim ljudskim glupostima.

Vesna Šejić