Vladimir Nabokov - Dar (roman)

„Dar“ je poslednji roman Vladimira Nabokova napisan na ruskom jeziku. Ostale će pisati na engleskom. Kao plemić je napustio Rusiju u toku revolucije. Našao se u Berlinu i tu duhovnu situaciju koju su preživljavali ruski emigranti opisuje u romanu koji je pisan 1935. – 1936. godine. Objavljen je prvi put u pariskom emigrantskom časopisu „Savremeni zapisi“ sa cenzurisanim četvrtim poglavljem o Černiševskom. U Rusiji je objavljen 1988. godine u časopisu „Ural“.

Roman je napisan u pet poglavlja. U prvom poglavlju glavni junak Godunov-Čerdincev opisuje duhovnu situaciju među ruskim emigrantima, uglavnom umetnicima, kao i svoje osećaje otuđenosti. On je objavio zbirku pesama, citate nalazimo u romanu. Tu se on priseća bogatog detinjstva gde je čak i bolest bila idila.

Iako roman ima pet celina, osnova je razlika između dva dominantna lika. Jedno je otac glavnog junaka. On je moćna i romantizirana ličnost. Posvećen je putovanjima po neotkrivenim delovima Azije u potrazi za retkim primercima leptira. Bogat, šarmantan, snažna ličnost, svetski poznate su njegove studije sa putovanja. Već u vreme revolucije koju nije ozbiljno shvatio, odlazi na svoje poslednje putovanje sa kojega se dugo ne vraća. Iznenadan i nemarno je opisan povratak tog oca, neki srećan kraj.

Na drugoj strani je intelektualna biografija Černiševskog koji je poznat kao pisac romana „Šta da se radi“. To je pisac kome će se diviti Lenjin i biće literatura u svim komunističkim sredinama. On je smušen čovek. Počeo je kao učenik bogoslovije, kao zanimljivo je, i niz revolucionara, na primer Staljin. Čovek tragično oženjen, nesrećan kao otac, jer je dobar deo svoga života proveo u izgnanstvu u Sibiru. Poluslep, polulud, nimalo impresivan. Kritika se čak iznenađuje piščevom razumevanju za junaka. (Deda Nabokova ga je iz svoje pozicije visokog sudije delimično oslobodio, podatak u romanu, kuriozitet.)

„Završivši čitanje, (presude) dželati su ga postavili na kolena, stariji je zamahnuo i skinuo mu kačket sa duge, unazad začešljane svetlo smeđe kose. Lice koje se sužavalo u donjem delu, sa velikim sjajnim čelom, bilo je sada spušteno i iznad njega se su bučno prelomili polupretesterisanu sablju. Zatim su mu ruke, koje su izgledale neobično bele i slabe, stavili u crne lance pričvršćene za stub: tako je on morao da odstoji četvrt sata. Kiša je počela da jače pada: dželat je podigao kačket i nabio mu ga na glavu...Iznenada, iz gomile umivene i uredne publike poleteše buketi. Žandarmi su skačući pokušavali da ih uhvate u letu. U vazduhu su eksplodirale ruže sa vremena na vreme mogla se videti retka kombinacija: žandar s vencem. Dame sa kratko podšišanom kosom, sa pelerinama, bacale su jorgovan.“

„A kad se vratimo u Rusiju? Kakvom idiotskom sentimentalnošću, kakvim divljačkim jaukom mora da odiše ta naša nevina nada za ovde naseljene Ruse. Ona nije istorična, samo je ljudska, ali kako im objasniti? Meni je, naravno, lakše nego nekom drugom da živim izvan Rusije, jer sam siguran da ću se vratiti, prvo, zato što sam poneo sa sobom njene ključeve, a drugo: svejedno je kad, za sto, za dvesta godina, živeću tamo u svojim knjigama, ili bar u fusnotama istraživača. Žudim za besmrtnošću, bar za njenom zemaljskom senkom.“

Vesna Šejić