Vladimir Visocki - Bio sam duša lošeg društva (poezija, roman)

Iako stižu velike promene

Nikad ih neću ja zavoleti.

…

Zar se kod vas zaboravilo

Kako se živi.

…

Blefiraju dobro uglavnom

Ti što su pri parama.

U društvu gde vlada jedna partija, policija i veliki vođa šta da radi običan čovek; nego da se opija, bludniči, ponekada siluje, krade i stiže do zatvora. Takve je razumeo i branio svojom poezijom pevanom na koncertima uz gitaru Vladimir Visocki (1938-1980). To se dopadalo, snimali su njegove nastupe, trake presnimavali i tako je stizao svojim pesmama gde inače ne bi mogao. Po zatvorima je bio njihov čovek, verovali su da peva iza rešetaka, kružile su legende. Objavio je tanku svesku pesama, sve ostalo se moglo čitati posle njegove smrti. Bio je talentovani i veliki glumac, boem, na sceni je umro u četrdeset drugoj godini. Spavao sam sasvim spokojno /I sve vas iz milicije sanjao u grobu. - biće izazovni stih već na početku. Pesma Kazneni bataljon gde se u prve redove vode zatvorenici se završava stihovima: Hajde, bogovi rata, tucite ih bez predaha. / Samo sat je još ostao od našeg glavnog posla, / Samo sat do ordena, a za većinu – do groba. Nailazio je na niz nesuglasica, nerazumevanja, doušnika i neprijatelja pa peva: Od moga običnog lica svi su, izgleda, / Pomislili da je u pitanju maska (Maske). Ličan je, ali su slušaoci u njegovim stihovima prepoznavali svoju  situaciju i osećanja: Mogao bih čekati čitav vek - / Ovo je tuđ kolosek. / Da mi je pobeći od blata i rđe / I od ovoga koloseka tuđeg. Govori o čoveku svoga vremena, ali i onim od pre, istoriji: Na uzanim ramenima mršavog čoveka / Stoje dva velika rata kao dve crne vrane. O neslobodi mora progovoriti: Vrata su vam otvorena, a duše pod katancem. Odgovor je – Zaboravio si ljude – mi oduvek ovako živimo. Vlast govori o istoriji ono što joj je u trenutnoj politici potrebno, a istorijska beda i nemoć pojedinca ne spada u poželjne teme, to je dobro zaboraviti. Ksenofobija se pametno gaji i tako se socijalno i političko nezadovoljstvo prenosi na druge: U Sibiru mesta ima dovoljno za sve. / Za zekove i Jevreje i Čečene, / I za još neistrebljene male narode. Pri kraju kada oseća nemoć i nada se da će još stihova napisati ima vizije kao Jesenjin, pominje Crnog čoveka i snage pakla: Njuške odasvud đavolje -/ Naspi bolje još jednu! / S konopca ili iz fotelje - / Ne znam koji gori su. Moj crni čovek u odelu sivom - /Bio je ministar, oficir i domar - / Menjao je maske lako, rukom levom / A desnom nanosio naglo udar dobar. Osećao je da je sam protiv svih, gledan i progonjen, upravom, vojskom i doušnicima. Na kraju se oprašta i očekuje od nas razumevanje: Moj put je samo jedan, eto, / Ja izbora, na sreću, nisam imao.  I danas, na žalost, čitamo njegove stihove kao da su naši sada i ovde. U ovom izdanju možemo da pročitamo i njegovo nedovršeno epsko delo Roman o devojčicama. Šta se u takvoj konstelaciji moći dešava sa devojčicama? Koga odabrati, licemernog karijeristu povijene kičme, ili bandita snažnog, bezobraznog, a nežne duše. Devojčica je Tamara, njen odabrani je Kolja, mali lopov, pustahija, svira uz gitaru, štiti je. Otac Maksim Grigorijević je pijanac, bivši čovek službe, dobio orden za vreme rata, ali nije bio na frontu, nego za posebne prljave zasluge. Kad je Kolja stigao posle tuče do zatvora, Tamara će biti u ljubavi s glumcem, alter egom, samoga pisca. A , onda je došlo vreme kada su devojčice zavolele strance po hotelima. Obećavali su im brak, lepe poklone davali, čašćavali, odvodili na mesta u koja ne bi mogle ući. Neće pisac biti prestrog, Tamara će se udati za dva i po puta starijeg razvedenog Nemca. Tako reći idilični herc roman sa suzama, modricama, očajem, drskošću u koju se mora zapasti - uličarska osećajnost u koju se moralo upasti. Sve je to na kraju satira.

Vesna Šejić