Ž.M.G. Le Klezio - Oluja (novele)

Kad je neko duh, on izmiče vremenu.

…

To mi je dalo samopouzdanje: kad vas se ljudi plaše, znači da vas vide.

Le Klezio je francuski pisac i dobio je Nobelovu nagradu 2008. godine. Oluja je knjiga sa dve novele Oluja i Žena bez imena, a teme su dve književne junakinje koje su odrasle bez jednog roditelja i tragaju za ljubavlju i identitetom, svetu su čudne, a sebi nejasne što ih čini nesrećnim. Radnje u novelama se dešavaju na ostrvima, prva negde oko Japana, nije precizirano, a druga u Africi. Prva junakinja je krupna, kovrdžava, bez oca i među vršnjacima neprihvaćena. Oni su sitni, ostrvljani, ona je tu stigla. More joj je uteha, i odrasta uz majku koja je morska žena, zarađuje tako što izronjava plodove mora. Jedino su je morske žene prihvatile. To je bolan i opasan život. Devojčica ima trinaest godina i jedino u moru nalazi utehu i priželjkuje da se u morskim dubinama izgubi. Upoznaje čoveka koji je došao na ostrvo da pronađe utehu ili smrt. Postaju prijatelji, ona traži u njemu oca, zaštitu i više nego što joj iko može dati.

Junakinja druge pripovetke je čedo silovanja, otac je prihvati, ali ne i zvanično. Oženio se, dobio još jednu kćerku i ona je bila polusluškinja. Dolazi rat i oni odlaze u Pariz. Raspada se brak. Ona ostaje sama, čezne za morem, za zaštitom, stiže do duševne klinike. Pisac se na kraju potrudi da se novele ne završe tragično. Junakinje su visprene, preziru laži, imaju složene duše i nekako će naći snage za novi početak. Opisi mora, pejzaža, ličnosti sa kojima se one susreću složeni i precizni, bez površnosti čine da ovo ne bude delo sa tezom, nego dirljivo i misaono, želja za smrću je svuda negde oko njih. Prva junakinja čezne da nestane u morskim dubinama, a druga u pročišćavajućem plamenu.

Radije bih nešto poput vrata koja vode u drugi svet, u zemlju gde je sve plavo, blistavo a mračno, glatko a jako, u jedan svetlucav svet. Hladan svet, gde žive jata riba, svet gde su svi zvuci različiti, nema zvukova ljudskog govora, nema ničega podlog ili zlog, tu je samo romor što vas okružuje, odvlači, a kad vas uhvati, više ne želite da se vratite na kopno.

…

Vojnici su mi takav bol opisivali kad sam ih pratio s beležnicom u ruci. Nisu govorili o mučenju. Govorili su o jednoj igri, o iznova doživljavanom, sevajućem bolu, koji postaje nasušan. O bolu koji se mora voleti jer kad on prestane, sve postane prazno, i ostaje još samo da se umre.

…

Kad razmislim o tom razdoblju, čini se da je postojalo neko „pre“ i neko „posle“. Posle sam odrasla, postala sam i ja zla.

…

Zaposlili su me ne pitajući ništa, nisam imala ni lične isprave ni preporuke, ali tačno sam znala kako treba da se predstavim, koje priče da izmislim, kako da se obučem, kako da govorim, hodam, mislim da sam postala ogledalo koje je odražavalo sliku kakvu su bogati imali o samima sebi.

…

Sad sam hladna i daleka, ne osećam ništa sem dve granate što pritiskaju moje ravno poprsje, i to me rastužuje.

…

Kad neko napusti svoju kćerku, misli li o tome šta će s njom kasnije biti?

Vesna Šejić