Zahar Prilepin - Neki neće dospeti u pakao (roman-fantazmagorija)

Ako hoćeš da živiš – ne dolazi ovamo; sakrij se od zborova, otrči u Rusiju, skini uniformu, zavuci se pod grm. Obukao si uniformu – umri, to ti je dužnost.

…

-    Nego šta – razmišljao sam usput, uživajući u vedrom, najtišem i najlepšem vremenu u Donjecku: - svi su mi prijetelji – ubice; nikad mi to nije bilo ni na kraj pameti. …ubice, a ja ne znam bolje ljude.

Zahar Prilepin (1975) diplomirao je na Nižegorodskoj akademiji MUP-a Rusije i služio u specijalnim policijskim jedinicama, učesnik u ratovima Čečenije, Dagestana i Ukrajine. Završio je filologiju na GU. Ruski je pisac, roker, reper, glumac, član Centralnog štaba Opšetruskog narodnog fronta. U romanu-fantazmagoriji Neki neće u pakao je opisao svoje ratovanje na Dombasu. Došao je i našao vojnike u razlupanom hotelu, u hladnoći, krevetima, gladne, loše obučene. Sprijateljio se sa glavnim komandantom Zaharčenkom – Ćaletom i u doglednom vreme forimirao bataljon kojim je upravljao. Pobrinuo se da ratnici budu snabdeveni oružjem i ostalim potrepštinama. Čovek je zanosa, ideala, drzak, hrabar, harizmatična ličnost svojim borcima, slobodan da protivreči, ciničan i na kraju očajan. Oko sebe je imao hrabre i sposobne ljude kojima je bio prijatelj, toliko da su ga neki mlađi molili da ih usvoji. Očekivali su da će osvojiti Kremlj, ako ne toliko, da će Dombas biti prestonica Ukrajine. Za tri godine koliko je bio tamo hrabro su ginuli i branili teritoriju, ali granice nisu smeli da prošire što zbog međunarodnih dogovora kao i odluka iz Moskve. U jednom trenutku su komandanta zatvorili i samog Zahara su najbliži, vrh, hteli da proglase vođom. Njegovo obećanje je bilo da će se sva nejač iz grada udaljiti i počeće odlučna ofanziva. Preko noći se situacija promenila, komandanta su oslobodili, ali ga uskoro i ubili. Prilepinu nije više bilo dozvoljeno da se vrati u Dombas. I ranije mu je prećeno smrću, ali kad je ipak otišao na sahranu i obećao sebi dva meseca odmora, došao je kraj: bataljon je rasformiran, oružje razgrabljeno, plate vojnicima ukradene, najvažniji pobijeni, a ostala vojska rasterana. Roman se završava rečenicom: Crno da ne može biti crnje. Kroz roman je govorio i o Emiru Kusturici sa kojim se razumeo i divio mu se, opisao ga je: Lice mu je bilo čudesno, pseće oči, čekinja, donekle asimetrično, malčice je zaboravilo uobičajeno mesto u rasporedu. Pozvao ga je sebi i veliki ruski režiser, koji jedini ima u svakom trenutku pristup caru, pravi boljar, upravnik dvora. Sve govori o hijerarhiji i istoriji gde se Ivan Grozni najviše uvažava. Trebalo je da dođe do cara da mu opiše situaciju, ali situacija se promenila. Došlo je vreme politike, trgovine i vladavine novca.

Ranije je narod po trista godina mogao da, s kolena na koleno, od usta do usta prenosi epsku pesmu o junačini, priču o princu, pesmu o atamanu – a sad informacija živi tri meseca; zatim se skvrči u tri dana, pa u tri sata.

…

Grof je sluhom određivao iz čega pucaju i govorio, tačno u sekundama kada će da usledi eksplozija posle opaljivanja – u to se razumevao bolje od mene; u njega su pucali iz svega, u mene – nisu.

…

Neko piše romane – a ja živim.

…

Vreme ne čeka, treba stići na svoju sahranu, nije lepo da zakašnjavaš.

Vena Šejić