Žarko Milenković – Svakodnevno ubijanje života (poezija)

Iskustvo gledanja u nebo i čekanja

Upornog čekanja i uzaludnog nadanja da biće dobro

Pomislih kako je grandiozna ova beda

Život u logoru koji nije život

Već iščekivanje života

I njegovo svakodnevno ubijanje

…

Ali gde nas je najmanje

Najviše nas je duhom

U dvadeset i četiri pesme zbirke poezije Svakodnevno ubijanje života Žarko Mielnković peva češće kao mi, a retko kao ja, govori o „modernom“ životu na Kosovu i Metohiji, ali i šire, u svetu koji je postao omeđen bodljikavim žicama, srmću i nerazumom. Laste odlaze, a čovek nema kud, laste se i vraćaju i dalje je sve isto, gorko i zatvorsko. I da odeš, i da letuješ sve je prožeto gorkom tugom, samoćom, svešću o prolaznosti, priželjkivanim samoubistvom u praznične dane, ali i paradoksom, podsmehom. Zna se zašto se istrajava, Nojev si kovčeg, mala barkica (jedini deminutiv) uspomena, u tebi žive oni koji nisu preživeli. Slike blede na tavanu pokrivene prašinom, ali i pesnik ne može da pobegne od tuge i sećanja:

Ostavio sam fotografije u kutiji da blede

Bledimo zajedno one tamo

Ja ovde

Ako smo u neka prošla vremena očekivali ljubavnu poeziju, sada na nju nećemo naići:

Ništa nismo kazivali o sreći jer nikada nismo bili

Ni srećni ni zaljubljeni.

I šta bismo takvi mogli ostaviti

Ništa osim zaborava.

Nije vreme ni velikih filozofskih zanosa niti je u tamnici prikladno pevati o velikim idilama. U zadnjoj pesmi govori o treš muzici kao duhu površnosti i laži koji je svakom iskrenom zanosu podsmeh. Nasuprot tome će odrediti svoju poetiku stihovima:

Jer svaka obična pesma

Govori da je život sasvim neobičan.

Ni dobar ni loš, pre nesavladiv, i tažak za sakupljanje optimizma i vedrine. Nije ni da se rugaš i to je patetično, samo ostaje želja da se negde zaspi i ne probudi se nigde više. Nema vere u bolje krajeve, zeleniju travu, dostojanstveniji život. Ma koliko neko želeo da tu tamnicu, koja je stvarna, smesti samo u mesto življenja pesnika, ne vidi se da je moguće da negde bude bolje, svetlije i sa više smisla, dostojanstva. Nije to više priča o kliničkoj melanholiji, nego stanje duha većine izuzev optimista kako peva Crnjanski u čije se vreme još pevalo o idealnoj dragoj koju će pojesti vreme i daljine. Alber Kami tvrdi u Mitu o Sizifu: svi su zdravi ljudi mislili o svom vlastitu samoubistvu. Tada se 1942. godine verovalo, usred svetskog rata, da će jednom sve prestati, sada smo u permanentnom ratu.

Kraj zime

To je vreme kad

Dani postaju duži i sve miriše na skori početak proleća

Kad se odlazi iz sebe

U otvoren prostor

Omeđen alegorijama

Vreme kada mladići odlaze u rat

Samo je paradoks, višak svesti o svetu, moguće stilsko sredstvo.

Da je pad neizmerno dubok

I da nema izlaza

Da je život ovde

Iščekivanje vesele smrti

Sećanje je deo tebe, ono bledi i nije pesniku sigurno da li je to znak prolaznosti ili se i ne seća rado ratnih okršaja, tragova, ruševina. A ipak se treba nadati da će se moći vratiti svi njegovi u grad. Grad podseća na svako očekivanje u Kafkinim romanima, a na kraju je uvek zamka i kazna.

I vratiti se tamo odakle smo otišli

Oživeće tada naš grad

I ulice će nas biti pune

I mi ćemo biti tamo opet

I niko nas neće moći proterati

Oživeće naš jezik

Naše reči, slova i

Naš smeh

Naša ćutanja

Strepnje i nadanja

Naše ruke će ponovo

Dodirivati dlanove dragih bića

Opet ćemo se radovati i tugovati

Sa gradom koji nas sada tamo nema i otuđeno

Posmatra i doziva

U većini pesama nema znakova interpunkcije, kao da se tačna ne može staviti, kao da se traži još neka spasonosna reč kojoj nije još vreme. A grad koji čeka, posmatra i doziva, sve nabrojano što će doći kada se u taj nekada svoj grad vrati, su osećanja kojih više nema, nije im mesto u Logoru. Kada to zamislimo kao da je oživljen željeni raj i opet se to logično povezuje sa smrću, jer nada u ovom trenutku je ranjena biljka i malo je snage u čoveku da u njoj živi.

Vesna Šejić