Željka Horvat Čeč - Moramo postati konkretni (poezija)

Uživam u prvom starenju u proljeće

dok čekam ljeto

susjed ruši zidove.

…

moramo šetati uz more kažeš

a ja

da ću početi ubijati zle ljude

ti kažeš da sam luda

a ja da moramo postati

konkretni.

Ratnici se ne vraćaju zadovoljni sa darovima po koje su pošli, ali su promenili svet: zarozali su se gradovi, promenio moral, ugruvala kultura, brakovi postali lomljivi, a tek moral. Promenio se jezik, mnogi pojmovi nisu više potrebni kao: osetljivost, osećajnost, čast, ponos, samostalnost, ima toga još sijaset. Zbirka poezije Željke Horvat Čeč (1986) Moramo postati konkretni je toplomer nove osećajnosti ili bezosećajnosti. Jezik sledi tematiku. Nekada su legendarno damice crvenele kada se pomene maramica, sada pesnikinja govori grubo kao nevaljali dečaci. Dovoljno je samo nabrojati podnaslove zbirke: Moramo postati konkretni, Pišanje, Belica, Maknite se pičke, Ja kažem da sam riba, Često smo se lovili po kuhinji, Situacija, Razglednice, Moramo. Počinje pozivom na rekonstrukciju normalnosti: držanje za ruke, uljudnost, ali neće to ići do kraja pesme: Peglati zastore i lica./ Moramo često tražiti od gatare/ dobitak na lotu ili ubojstvo političara./ moramo postati konkretni. Sem situacije u kojoj se nalazimo i koja pesnikinju poziva na gnev, i njeno „postajanje konkretno“ je agresija, tu je i ljubav i duševne boli. A ljubav je u svim vremenima nesporazum, a naročito u ovom razorenom vremenu u kome sve treba ispočetka. Nešto treba zaštiti: Jednog dana ću naići na ranjenu životinju i/ pomoći joj. / Neću je ubiti, bit će mi obitelj, / a obitelj se ne ubija./ Osim kod izdaje. U ovoj poeziji uvek možemo očekivati paradoksalan obrt. Paradoks je znak nestabilnog sveta i sirotinje: A gladni smo kruha i šarenila. Udaram da sve polomim/ udaram dok se ne slomim takvo stanje duha izaziva nemoć i potrebu za grubošću. Sve te reči i pominjanje strasti kao jedinog doživljaja, nazivajući ga poganim i pravim imenima poriče sreću i pravu bliskost. Deca u nemoći psuju. Ni deca ni pesnici nisu ustrojavali ovaj svet. Svo zlo je opravdano razlikom: svećenik u našem selu/ rekao je svoj djeci da smo/ mi bezbožni komunisti/ i da ćemo gorjeti u paklu. U ovom trenutku rastu neka deca: danas djeci od malena daju/  telefone i odvjetnike / i džeparac do četrdesetpete/ i tako smo ostali bez napretka, bez revolucije/ i bez razumijevanja i priznanja evolucije/ ostale su samo kratke riječi/ bog, vrag, bol, tuga,/ krv/ ta krv se sada oblači u tišinu i vuče po cestama/ te tupe glave vire nad crnim majicama/ i pišu komentare na netu/ pale baklje i tuku žene i djecu. Takvo bezizlazno viđenje sveta čini u pesnikinji i nama osećaj bolesti: Već treći dan spavam/ i imam osjećaj da ću pola života potrošiti/ na to zdravlje/ a ne osjećam se nimalo bolje/… doktor kaže da nije dobro. To će već dovesti do samodijagnoze: Droge ne pomažu/ tablete te ubijaju/ ta bolest živi u meni i sada je već/ zovem imenom/… nositi je kao gumu boksača/ to ću učiniti.

Potom dolaze opisi pokušaja ljubavi, ili samo seksa, trouglovi, samoće, nema stida neka se drugi koji su krivi za ovo sve stide, a neće. Ostaje se Bez srca: ponekad mi se čini/ da nemam srce/ jer nije mi uopće žao svih ovih žena/ koje su ti muškarci ostavljali/ ponekad mi se čini / da mi srce puca i da ću umrijeti/ jer ne mogu podnijeti tu tugu/ te siromahe, tu djecu/ te ratove/ ta silovanja i otimanja za komadiće/ te osmijehe političara i bankara/ i noževe zločinaca i kurce silovatelja/ a opet ponekad prođem kraj prosjaka/ i brojim kovanice u džepu/ i samo prođem s cigarom u ruci/ bez srca. U meni raste strah: prošlo je skoro 30 godina/ i taj čovjek se vraća/ s mačetom u ruci/ a ja ne mogu vikati/ nemam glasa/ i bojim se/ ne vjerujem nikome/ ni sebi/ jer šta ako sutra počnem/ i ja ubijati / po zapisanoj listi.  Tako i za sada toliko od pjesnikinje rođene u Čakovcu, uspešne, prevođene i društveno aktivne koliko se može, i koliko to nešto pomaže.

Vesna Šejić