Žoze Saramago – Putovanje kroz Portugaliju (putopis)
Saramago Ž., Putovanje kroz Portugaliju, Laguna, Beograd, 2012.
Kuće su onakve kakve je u Traz-oš-Montešu najčešće moguće naći na zaboravljenim mestima: kamen na kamenu, nadvratak u ravni krova, ljudi na spratu, životinje u suterenu. Zemlja je to zajedničkog sna.
…
Behu to dobra vremena kada je svetac nosio malter i bio veoma zadovoljan time. (13. vek)
…
Putnik je u obavezi da se ne razmahuje pridevima, jer su oni kuga stila.
…
Mi smo jedna sirota i skromna zemlja i izuzetni smo uništitelji dobara koje imamo.
…
Dan sunca, dan magle, potreban je delić svega da se sazda čovek.
Sa 58 godina se Žoze Saramago (1922-1910), a 7 godina pre dobijana Nobelove nagrade, uputio na obilazak svoje Portugalije, kolima je na putu ostao više od pola godine i napisao Putovanje kroz Portugaliju. Išao je po planu koji je ranije zacrtao i obilazio mesta u kojima su se nalazili istorijski, arhitektonski čuvene crkve, kule, vile, dvorci. Naročito se radovao kada bi naišao na dela 12. veka dok bi baroku priznao vrednost samo kad je izuzetan. Ponekada bi obišao i po tri mesta dnevno. Nailazio bi na zatvorena vrata, i bila je avantura da nešto pogleda. U jednom selu su za vrednu relikviju nekoliko starica zaduženih da je čuvaju, dva dana čekale da vide da li je dobar čovek i vredan da mu se da prilika da je razgleda. Spavao je jednom u kraljevskom baldahinu, a opet u nekom gradu gde je bio nekakav skup, po mrazu u svojim kolima. Pripiti gospodin ga je pozvao na večeru i konak, odbio je, ali tu čast pominje više puta. Opisivao je jela samo ako su izuzetna. To je putopis, ali i istorija umetnosti Portugalije. Na petsto pedeset strana se divi prirodi, nekada je i ganut lepotom planina, reka, mora. Opisuje umetničke tvorevine, gradove, sela. Navodi umetnike koji su bili tvorci, grofove i kaljeve koji su bili darodavci. Brine ga zapuštenost, loša rekonstrukcija i odaje priznanje kada sve to uspe. Žali zbog zagađenih reka i uništenih krajeva rudnicima i fabrikama, ali uzgred, o tome bi rađe da ne piše. Nailazi na selo u kome se živi kao da je srednji vek. Portugalija je bila pomorska sila, tržnica skupocenih začina, kolonijalno blago je stizalo. Bilo je mogućnosti za mnoge vredne građevine i iako imaju svoje jedinstvene stilove, vremenima su stizali uticaji sa strane. Tu su živeli Mavri, Jevreji. Umetnost se obogaćivala svime. On se obraća pre svega svojim sunarodnicima, računa da je samo aluzija dovoljna da se razume ceo istorijski kontekst koji mi nemamo u svom obrazovanju. Trebala bi uz čitanje i temeljita istorija kao i pregled stilova, umetnika. Ali i bez toga se uživa u čitanju. On je romanopisac, mudar i obrazovan, u pisanju skroman što podstiče čitaoca i godi mu.
Mnogo se gubi ako se ne razgovara s ljudima.
…
Drveće, brda koja se spuštaju a potom ponovo uzdižu, u daljini, pod velikim oblačnim nebom. Putnik je sve više uveren da sreća postoji.
…
Reka se ukazuje portugalskim očima kao nekad rimskim očima, i svako od nas se oseća kao magistrat ili centurion koji je došao iz državnih ili vojnih razloga i odjednom ima želju da odloži svitak zakona ili mač i objavi mir.
…
U dubini duše putnik prihvata osnovne principe koji nalažu da se posveti pažnja starom i slikovitom i prezre moderno i banalno.
…
Čovek mora da se oslobodi neraspoloženja ili će pući.
...
U vreme kada je bilo lako rimovati i teško osećati patriotizam.
Vesna Šejić