Zuzana Brapcova – Tavanice (roman)

Patnja je kazna jer mi patimo zbog tuđih grehova, isto kao što drugi pate zbog naših.

…

Bar na trenutak ne postojati, makar na mali samilosni trenutak.

…

Biće mizerno pristojna do groba.

Radnja romana Tavanice  se dešava u Pragu, gde je živela i Zuzana Brapcova (1958-2015). Imala je neobičnu biografiju, iz porodice intelektualaca došla je do toga da godinama bude čistačica u biblioteci, pa bolnici i onda je ipak postala urednica niza časopisa i nagrađivana za svoje stvaralaštvo. Ona opisuje deo duševne bolnice, ironično Vrt, gde se nalaze žene na detoksikaciji. Uglavnom je to unutrašnji monolog Eme Černe koja je tabletoman. Roman je nadrealan, saznajemo da ima kćerku od dvadeset godina, ljubavnicu koja je profesor na fakultetu, ona radi u ženskom časopisu, ima pedeset godina, obrazovana je. Doveli su je kolima hitne pomoći. Potukla se već pri dolasku i pokušala da pobegne. Potom se potukla prvi dan. Šta se njoj u životu stvarno dešavalo nećemo saznati. Ona nije u stvarnom svetu, muče je snovi, plašila se spavanja, onda su je spopale nesanice i navukla se na lekove. Sa tim, ili i pre toga, njena osetljivost je dovodi do izmaštavanja, a to do potpune nestabilnosti. U nesanicama gleda u tavanicu i tamo otkriva slojeve svojih strahova, čezne za plavim nebom, ali joj je nedostižno. Dobija lekove i na terapijama je lekar poziva na savest, a ona je potpuno nemoćna da pronađe izvor energije i prihvati stvarnost. Žene oko nje su iz različitih društvenih pozicija od modne kreatorke, filozofkinje, cigančice. Svi prolaze kroz krize, odvikavanje traje tri meseca, a one čeznu za zaboravom u drogi, alkoholu, lekovima koji su ih dovde i doveli. Emini snovi se sastoje iz slika iz života, delova bajki, literature, triptiha Jeronima Boša, zeca iz romana Alisa u zemlji čuda, dijaloga sa izmišljenim bratom, priče o kolačima koje jede sa majkom. Za nju je sve počelo kad joj je majka nehajno rekla da će svi umreti, pa i ona. To je tvrdnja sa kojom se i sada muči, kao i smrt oca. I kada je izašla, zamišlja da se sa ocem i ostalima iz njenog života kreće avionom na more. Taj san toliko realno opisan, a tolik nestvaran, dovodi u sumnju njeno moguće izlečenje. Sve se povezuje kao u nabrajalici mačka za psa, pas za babu. To je slika koja se više puta ponavlja, kao i želja da sve skine kao slojeve luka što se mogu ljuštiti. Svaka njena nova priča je priličo nepovezana sa ponavljanjima slika, ali ni njoj ni čitaocu nije jasno kada je deo sna, a kad sanjarenja kojim se brani od stvarnosti. Stvarnost je ironično postavljena i njene odbrane su razumne koliko god to bilo moguće i crnohumorne na momente. 

Metodično sam počeo da usvajam ponašanje drugih, njihove izraze, emocije i gestove, i birao sam iz te lepeze ono što mi se činilo odgovarajućim, imitirao sam ih  s jasnim ciljem. Išlo mi je izvrsno: jedan za drugim utisci su padali u orahovu ljusku ništavila.

…

Kada pronađeš snage i saslušaš me, kada čuješ moj glas u svojoj bučnoj i samo na sebe usmerenoj vrtešci, kada zaista čuješ druge ljude, tak tada ćeš se osloboditi svoje zavisnosti.  

…

Napravio bih dostojanstveni muzej izgubljenog vremena.

…

Igra želja. Čemu se najviše radujem kada izađem odavde? Tišini. Apsolutnoj. Ali zasada, dok se negde u nekom hramu ne probudi stanac koje me sanja, moram izdržati.  

…

Pokreti krila su iz tebe istrgli govor, reč po reč, on je nestao, a s njim si nestala i ti: od deteta koje si bila preostali su samo šum, let i grudva perja.

Vesna Šejić