Aleksandar Maksim Popović – Sodomija & Gomorija (pripovetke)

Iskustvo je mnogima reklo da je smrt ljubavi čak poželjna, kad se zna kakva je mora njeno umiranje.

…

Gadne se stvari dese kad sporedni pokušaju da zauzmu mesto glavnima.

…

Smisle neki sopstveni moral, teorijsko opravdanje za prljave rabote kojima se bave, tako da sve što rade ispadne prikladno.

…

Znao sam da se samo preko organizacije mogu ostvariti veliki ciljevi i planovi.

Od Gogolja i Harmsa smo se navikli da čitamo uvrnute priče koje mogu biti zanimljive dosetke, slika poremećene opcije, ili gorka satira; zavisi kako ko čita. U zbirci pripovedaka „Sodomija & Gomorija“ Aleksandra Popovića se nalazimo u tako nekom ponegde otkačenom svetu, ali i naša progresivna stvarnost se da prepoznati.

Počinje sudbinom braka iz strasti što rođenje deteta dovodi do mržnje i satiranja. Muž shvata da mora materijalno uspeti jer u novom vremenu šarm bez para ne osvaja. To ga dovodi do smrti, a neki novac koji je stekao, iako polubankrot, žena bivša lepotica koristi za promenu pola. Tu je i očekivano deformisana ličnosti sina.

Vojska ženstvene muškarce određuje u specijalne jedinice za posebne zadatke u skladu sa novim tendencijama u razvijenim društvima. Kada pisac slučajno ubije prolaznika, inspektor otkrije šansu da postane glavna ličnost romana i tako stekne neviđenu slavu. Sukob u nekrofilnom udruženju oko vlasti dovodi prevarenog pretendenta za predsednika do ubistva konkurenta koji mu je podvalio.

U pripoveci „Završna reč“ kriminalac i ubica opisuje zadovoljstvo službe da blati i unižava zločince bez kojih ne bi imali svoj značaj. Njihovo zadovoljstvo da izvrnu ruglu objašnjava kao veće i promišljenije zlo, jer on samo obavlja svoj zanat ubijanja i ostalih ličnih veština. Novinar koji je prisustvovao zločinima je tu da oglasi senzaciju i pročuje se. Ni stida ni morala. Na kraju se pojavljuje i paranoik koji gaji neodoljivu ljubav za svoju bolest i mogući susret sa njom doživljava kao krunu svoga života.

U našem savršenom i pravednom društvu zaokupljenom brigom za čoveka sve ove moguće sudbine nas ne zbunjuju i ne čine se kao promišljena fantastika ili preterivanje. Uz to, sve nabrojane fabule vrve intrigantnim začkoljicama. Nije samo neobična priča bitna. Posebnu pažnju treba obratiti na uverljive monologe i njihovu rečitost, ubedljivost. Opet je došlo vreme za ovakvu prozu, ali to traži od čitalaca lukavstvo čitanja između redova koje se polako gubi.

Oni koji ubijaju preko drugih iako su u svojoj srži strašniji i opakiji od mene, oni su nasmejani i čisti, veseli, lepi i opušteno omiljeni, i vi njih poštujete; ne želite da vidite da oni reke krvi proliše.

…

Pisci su, poznato je, veliki podlaci. Knjige su im katkada  dobre, katkada rđave, ali uvek naprosto vrve od tajnih poruka intimne ili kakve druge prirode, bilo o njihovim najbližima, bilo o njima samima. Knjiga je kao rupa u koju pisac ispriča sve što zna, tobože, nikada ne bi rekao, a zna se kako rupe čuvaju tajnu.

Vesna Šejić