Dženi Erpenbek – Noć bez svitanja (roman)

Sve je moglo biti i drugačije.

…

Pokajnicima raduje se božanstvo, besmrtni plamtećim rukama nebesima prinose izgubljenu decu.

…

Ali car nije birao, nego je naprosto cele narode pripojio carstvu: melanholija, ludilo i pobune ostali su kod kuće, i pored toga što se ta kuća odjednom zvala Austrija ili  Ugarska, i to monarhiji nije naškodilo.

Nešto više od devedeset godina života glavne junakinje je tema romana Dženi Erpenbek „Noć bez svitanja.“ To je vreme od devedesetih godina devetnaestog veka pa do pada Berlinskog zida. Na početku priče su mladi razbijali radnje Jevreja, ubijali koga su stigli. Žena posle pogibije muža ostaje sa devojčicom u kolevci. Kada ona postane punoletna, udaje je za goja da bi je spasila od jevrejske sudbine. Njihova pak devojčica od nekoliko meseci umire, on odlazi u Ameriku sa opisima muke u prihvatnom centru na putu do Njujorka. Ona postaje prostitutka. To je prvo poglavlje, ali onda dolazi Intermeco gde saznajemo šta bi bilo ako dete ne umre i oni se presele u Beč.

Pet poglavlja je ispresecano intermecima sa drugačijim obrtima priče. Oni dobiju dve kćerke i sudbina starije je glavna priča. Roman je možda i istorijski, ali se car pojavljuje u jednoj rečenici na velikoj paradi u Beču, Hitler i Staljin isto tako. Ostalo je priča o narodu u tim vremenima preko istorije junakinje. Radnja se odvija u nemačkom gradiću, Beču, Moskvi, i na kraju istočnom Berlinu.

Junakinja se možda ubila umorna od borbe za hleb, gladi i beznađa, neuzvraćenu ljubav, ili je postala komunistkinja i prebegla od Hitlera, da bi dočekala diktaturu Staljina. Tamo sa već napisanim romanom gubi muža, i završava u logorima Sibira. A mogla je da piše hvalospeve revoluciji, postane poznata spisateljka u Berlinu. Okliznula se na stepenicama u šezdesetoj godini, umrla da bi ostavila sina sa sedamnaest godina, začetog na jednom pesničkim susretu sa gruzijskim pesnikom. Nikada mu nije pisala, ni on njoj. Ili je doživela devedeset godina i ugasila se senilna i beznadna. Takav tok romana je na početku propraćen nizom citata iz Talmuda, porodičnim jevrejskim mudrostima, kasnije to ne bi imalo smisla, ulazimo u nove tokove istorije. Niz lirskih opisa se ponavljaju kao refren.

Beda, glad i beznađe prati našu junakinju i njenu porodicu od početka do predratno stanje, pa i za vreme rata. Ne govori se o datumima, ili političkim događanjima. Pojedinac na tokove velikih masovnih tragedija ne utiče, ne može ništa da promeni, samo trpi. U Rusiji je opisano potkazivanje, slučajno preživljavanje jer naredba odozgo je da se svi stranci uklone po azbučnom redu. To su bili ljudi zaneseni idejom pravde i novog sveta. Ironija je prisutna, kao i u opisu dela junakinje kada je već u Berlinu i piše drame, ugađa vremenu i vlasti, ili verujući u svetlu budućnost.

Vreme pre Velikog rata u drugim delima, a i istorijama umetnosti, je opisano kao procvat ideja i umetnosti. Našu spisateljku to ne interesuje. Građani Beča ne spavaju noću, stoje u redovima da bi ugrabili nešto hrane i prežive dan. Onda idu u šumu da nagrabe pruća i spasu se od smrzavanja. Opisuju se intimni trenuci, ukradena strast, tragična ljubav, a žene su u toj nemoći na ivici prostituisanja, ne videći izlaz i dostojanstveni put.

Poigravanje formom daje romanu dinamiku i mogućnost da ne čitamo kao socijalnu prozu koja zna biti zamorna i lažna. Na kraju se našoj heroini odaju sve počasti: za života svu svoju sposobnost stavljala je u službu radničke klase i njene Partije. S njom gubimo besprimerno naprednog borca za proletersko-revolucionarnu umetnost. Biografija joj se prepravlja za potrebe partije. Toliko toga nama poznatog i nenapisanog. Valjda treba sve jednom reći.

Vesna Šejić