Enrike Vila Matas – U Kaselu logike nema (roman)

Nema dobrog putovanja koje u prostorno premeštanje ne uključuje beskrajno zadovoljstvo i veliko uzbuđenje kakve stvaraju veliki trenuci straha.

…

Zabranio sam sebi da se smejem izvesnoj avangardnoj umetnosti, mada nisam gubio iz vida da su današnji umetnici možda obična šačica naivčina, nevinašca koja ništa ne kapiraju, saradnici vlasti koji toga čak nisu ni svesni.

…

Svet i egzistencija mogu se pravdati isključivo kao estetski fenomeni.

Da li još postoji avangarda? Da li je Evropa duhovno mrtva? Kako je ustrojen svet da o njegovoj sudbini odlučuju političari kojima ne vlada potreba za kreacijom i duhovnošću? To su pitanja koja postavlja Enrike Vila Matas u svom esejističkom romanu „U Kaselu logike nema.“ Pozvan je na tradicionalno događanje Dokumenta avangardnog festivala u Kaselu. Taj nemački grad je bio za vreme fašizma saborno mesto odakle su Jevreje slali u logore smrti. Posle rata, pri obnavljanju grada, stanovnici su odlučili da ne bude industrijsko mesto, nego prostor slobodan za umetnike.

Pisac treba da bude umetnički artefakt, tako što će sedeti sedmicu pre podne u kineskoj krčmi na kraju grada. Pretpostavka je da će posetioci njemu prilaziti dok piše i sa njim razgovarati. Činilo mu se to mučno, ali nije odoleo iskušenju. O njemu su brinule organizatorke događanja i vodile ga na mesta gde su izložene umetničke postavke. Sebe oseća kao predstavnika avangarde sa romanima gde preovladava magla. O njegovim temama ne doznamo ništa. Bio je sumnjičav u početku, ali su ga mnoga događanja otela od uobičajene popodnevne melanholije. Na kraju je egzaltiran napustio grad, uveče se spakovao i nepomično presedeo noć u hotelskoj sobi.

Opisane su neke situacije u koje umetnici postave brojnu publiku. U staroj plesnoj dvorane u  mraku nevidljivi ili tek naslućeni plesači izvode svoje baletske tačke i time pomeraju osećaj sigurnosti posetioca. Uvek ponovo uplašen i zbunjen pisac će ipak više puta da se izloži toj planiranoj neizvesnosti. Na jednom kraju parka odjekuju zvuci ratnog pakla, bombe, krici propraćeni kompozicijom koja je napisana u logoru, a čiji je autor na kraju ubijen. Pisac razmišlja o sudbini Nemaca koji su kao nacija u grižnji savesti zbog zlodela u ratu i potrebe da održa samoponos i to poredi sa svojom španskom istorijom. Citira, ili razmišlja o značajnim autorima kao što je Vitgenštajn, Arto, Kafka, mnogim evropskim piscima, kao i Špancima čije nam delo uglavnom nije poznato.

On je došao u Kasel u sedamdeset drugoj godini i ta vremešnost određuje ton njegovim doživljajima, energiji, zbunjenosti, osećaju nesigurnosti utiska koji ostavljaju postavke. Tema je i prolaznost sveta, umetnosti. Umetnost prolazi kao život i život prolazi kao umetnost. To je citat koji će više puta pomenuti ili parafrazirati. Avangarda ima nameru da traje u trenutku i da menja način mišljenja posmatrača. Trajnost joj nije namera. Sva dela koja će tu biti, kao i na drugim delovima sveta gde su „Dokumenti“ trenutno prisutni, će nestati i to je to. Delo za jedan trenutak u vremenu.

I iako se pisac opredelio davno za avangardu, želi da to sve ipak otme od zaborava u svom romanu. Iako je svako avangardno delo višeznačna metafora, pisac nam izlaže svoje ideje: šta njemu koji doživljaj znači, šta oseća, i do kakvih ideja njega dovode.

Treba slušati umetnike, nikada kao danas nisu bili toliko potrebni.

Vesna Šejić