Kazuo Išiguro - Zakopani džin (roman)

Kako je moguće mrzeti nekoga toliko zbog dela koje još nije ni počinio?

…

Ratovi se ipak nisu završili. Dok smo se u prošlosti borili za zemlju i Boga, borili smo se da osvetimo pale saborce, koji su i sami ubijeni iz osvete. Gde je tome kraj? Deca su odrastala u ljude živeći stalno u ratu.

Kazuo Išiguro je Japanac doveden u Englesku još kao dečak. U svojim romanima piše i o jednom i drugom svetu. Dobitnik je tri Bukerove i Nobelove nagrade. Roman Zakopani džin je bajkovit sa radnjom u dalekoj prošlosti. Posle smrti kralja Artura je uspostavljen delimični mir između plemena Brita, Saksonaca i Normana (Vikinga) tako što je zmaju Merlin dao čarobnu moć da svojim dahom izaziva maglu koja čini da ljudi zaboravljaju svoju prošlost pa tako i razloge za nesporazume i razloge za sukobe. U romanu se pored zmaja susreću bauci, vilenjaci, čamdžija koji odvodi svoje putnike na ostrvo zaborava ili smrti. Negde tamo postoje gradovi, dvor, muzika i raskoš, ali ljudi žive u zemunicama, selima sa kućama ispletenim od pruća, bez udobnosti, u strahu od vojski, vukova i svih nadnaravnih bića koja ih proganjaju. Međusobno vlada zavist, nesloga i obaveza da svi - i invalidi, i stari, i deca, rade da bi se prehranili. U manastiru su sukobljeni oko vere i sujeverja. Pobunjene kaluđare kače u kaveze da ih ranjavaju grabljivice. Sve se pripisuje moći zamaja. Kralj šalje svog viteza da ubije zmaja jer ga lokalni plemić želi zloupotrebiti i tako izazvati rat i proširiti svoju vlast. Ostareli vitez, nećak kralja Artura, je čuvar zmaja, zaborav je možda mir. Do dvoboja mora doći na vrh planine. Dvoje starih Aksel i Beatris kreću iz svoga sela, gde im se podsmevaju, da nađu svoga sina. Ničega iz prošlosti se ne sećaju. Tokom puta i susreta sa vitezovima saznajemo da je Aksel nekada bio moćan službenik kralja Artura, koji je trebalo da obećava mir i kraljev blagoslov. On ne može svega da se seti, star je, iznenađen što ga se drugi prisećaju i uvažavaju njegovu mudrost. Saznajemo da se odrekao svoga položaja jer je nailazio na pobijenu decu, žene i stare kojima je obećavao zaštitu. Lađara susrećemo negde na početku romana i na kraju. Bajka je uvek i metafora, a ovaj roman govori o zlu koje nije moguće izbeći zbog ljudske prirode i nije za decu.

Možda nas se Bog toliko stidi, ili nečega što smo učinili, da želi to da zaboravi. A ako nas se Bog ne seća, nije ni čudo što mi ne možemo da se setimo.

…

Izgledao je kao ljutit čovek koji je potpuno zaboravio što je ljut.

…

-      Vi gospodine govorite baš o toj izmaglici i da vas mnogo uznemirava prošlost koju smo zaboravili. Zato želim da vas pitam gospodine: znate li zašto nas je prekrila ova izmaglica?

-      Zbog zmaja Kverig, koji luta ovim planinama.  

…

To je sigurno kraj. Briti pobeđuju. Oni sve to posmatraju odozdo osmehujući se poput gladnih ljudi pred gozbu.

…

Moje srce će prihvatiti smrt samo ako me smestiš pokraj vode, gde ću slušati lagane talase dok mi se oči sklapaju.

Vesna Šejić