Miljenko Smoje – Dalmatinska pisma (publicistika)

Eto ne samo čovik, ne samo društvo, nego i more, kad je podložno svima vitrima, kad nema stava, kad je bez čvrste orijentacije, postaje pijano i šaljivo.

…

Teško je u Splitu radit, grij je u Splitu radit, zabranit bi u Splitu svaki rad, svaki napor osim onoga koji je vezan uz gušte.

…

Tek sad se šetam lipo, polako, priko Rive i pari mi se da su se lipotice skupile na izbor za mis svita. Ja koliko lipi ženski? I svale godine gredu lipje i svake su in godine nogo sve duže.

Malo je takvih novinara i pisaca kao što je bio Miljenko Smoje. Nema ih u svakoj generaciji, ne rađaju se. 2004. godine su objavljene njegova sabrana dela, pet knjiga novinskih članaka i dva dela romana „Kronika Velog mista“, devet godina posle njegove smrti. Po romanima su snimljene dve sezone serijala „Naše malo misto“, gledane diljem tadašnje Jugoslavije. U ovoj zbirci su iz nekoliko decenija sakupljeni njegovi novinski tekstovi. U svetu je Mark Tven imao takvu privilegiju. Sa mnogo duha i tolerancije opisuje nam pisac mentalitet i naravi svojih Splićana.

Nema male teme kojoj on nije dorastao i komentarima uspeo da nas zabavi. Ne bavi se politikom ni tragičnim okolnostima, to je za tragičare, on je mag komedije. Nema imenovanja ličnosti, ljudi su uopšte zbunjeni, povinuju se novim modama i piscu smešni. Ne kritikuje nego se bavi mentalitetom i karakterima. I on je jedan od svih. Kritikuje ribolovce iz hobija koji lenji i debeli isplove ispred svoje kuće i ulove samo za marendu. A nekada, uvek nekada, ribolovci mišićavi i na sve spremni bi isplovljavali na debelo more i donosili bogate ulove kvalitetne ribe. Ali i sam pisac se igra ribolova, sam je kao svi. Tako je sa Borisom Dvornikom na barci naišao na morskog psa. Njih dvojica su ga ispsovali, te je on pobegao. Kada su pobedonosno otišlli da sa ljudima podele svoju pobedu, niko im niije verovao. Znalo se koliko vina su poneli sa sobom.

Tema je i vreme. Kada je vrelina, svi se zavuku u hlad, a naš pisac krene po ulicama. Domaćice kojima inače ne možeš videti ni ruke ni noge sada pred svojim kućama sede razgolićene, besplatni striptiz. I to nije jedan članak, ima on tema dok god je vrućina. Sneg od tri dana će unesrećiti Splićane. Klizaju se, padaju, puze, ali na nabavku idu muževi sa spiskom. Ako oni padnu i slome se, žene će ih paziti. Ne daj Bože da se žene povrede, pa im treba danima udovoljavati njihove prohteve. Dani se skraćuju, kosmička pojava, te kada zakasni, nije on bio u šteti, vremena je sve manje. „Već je prošlo osam. Ja vreme u Splitu leti. Grem telefonirat ženi neka me ne čeka. Neka lipo leže, neka se odmori, a ja ću noćas do kasno patit.“

Kad je jednom zapao u dešperaciju, žena ga povukla na banjanje. Nekad su ljudi, ako bi uopšte pošli vanka, nosili poslastice i ponude sa sobom, sada vuku razne plastične igračke. Ta slika ga je toliko zabavila da je zaboravio na svoje neraspoloženje i požurio da sve to opiše. A tek gripa! Pravi praznik, od bolesnika do bolesnika. Tešiš, ili ako mu je baš loše, lepo se popričaš sa porodicom. A u kući bolesnika uvek ima finih ponuda za gostiranje. Mnogo je tu tema, i malih komičnih pričica. Može se zamisliti kada se ljudi vrate sa svojih poslova, ili na poslu uz kafu pročitaju te tekstove i vide sve što im je promaklo. Prosto, rad, kako primiti uobičajene neprijatnosti sa šaljive strane. Stav za zavid. Lepo bi bilo imati njegova sabrana dela. Kad se spusti nebo na zemlju da se razgalimo. Moglo bi se čitati i po nekoliko puta.

Koliko smo, judi,napredovali u odnosu na more i banje? Ako zaostajemo u pomorstvu i ribarstvu naglo smo se razvili u banjovanju.

…

Judi i drugovi, ća više čekate, dici vam do koji dan počinje skula, treba kupovati libre, teke, bloke. Ajmo judi, svak svojoj kući, dosta je bilo ovoga turizma.

Vesna Šejić