Ognjen Spahić – Hansenova djeca (roman)

Crvi jedu vrijeme.

…

Nikad nisam vidio toliko mršavih ljudi na jednom mjestu

…

Zamislio sam horde slovenskih plemena koja čuče na obalama zveckajući oružjem. Tako je nekada bilo, a tako će opet biti.

…

Nestanak velikog neprijatelja ide naruku neprijateljima i da mnoge mudre glave ujedinjenog kraljevstva žele postati sultanom umjesto sultana.

U romanu „Hansenova djeca“ Ognjen Spahić nam opisuje muke gubavaca u poslednjem leprozorijumu smještenom u Rumuniji, a i za vreme pada Čaušeskog. Ako je filozofska pretpostavka da u uređenom društvu sa solidnim standardom većine nema razloga za uzajamno zlo, ovde ta zamisao ne stoji. Među gubavcima koji ne mogu očekivati da će ikada napustiti svoju trospratnu zgradu, niti se mogu nadati poboljšanju zdravlja, u tom beznađu vodi se borba oko vlasti. Bolesnici, a  ne samo oni, imaju potrebu da ih neko vodi i spase od ličnih odluka.

Imamo paralelnih opisa odnosa u instituciji ljudi bez nade i bolesti društva pod diktaturom. Paketi koji stižu od Crvenog krsta prevoznici zamenjuju za hranu sa seljacima. Stižu konzerve ananasa, koje se ne mogu utopiti. Nađe se način da se i lekovi nekome prodaju. Razum je na izmaku, a o moralu u diktaturama ne treba ni pomišljati. Zgrada sa bolesnicima je smeštena uz fabriku veštačkog đubriva usred zagađenja. Pisac se potrudio da nam detaljno opiše raspadanje bolesnika. Jedan je ubijen, dva samoubistva, nema samilosti ni među bolesnima. U toku radnje ima nekoliko epizoda istorije kroz koju su vekovima prolazili gubavci. Oko fabrike počinje revolucija. Policajci ubijaju radnike, pa im se pridružuju da bi ubijali vojnike lojaliste.

Lik pripovedača je bolesnik, a čovek sa kojim deli sobu je bio američki špijun u Evropi. Rusi su ga uhvatili i bacili među gubavce i time odredili njegovu sudbinu. Ima mapu uz koju zamišljaju bekstvo i krstarenje svetom. Bibliju čitaju naglas. Mapu će u očajanju pocepati, Bibliju razbacati u sneg, a na kraju je ponovo lepiti i pokušavati da veruju i nađu utehu uz suze i nemoć. Crni psi kruže oko zgrade. Strah vlada iako iz bolesti i patnji nema izlaza. Nada se pretvara u zavist i mržnju. Iako su u belim ogrtačima sa velikom kapuljačom da prikriju raspadanje, ipak svako zna dokle je ko došao u slabosti. Roman je zasnovan na nizu metaforičnih opisa, koji dovode do toga da leprozorijum prepoznamo kao alegoriju društva. Leprozorijum na kraju izgori, a pripovedač bude smešten na mediteransko pusto ostrvo, ali to nije srećan kraj. Zlo u bolnici, zlo u državi je slika društvenog života i zaključak koji nam roman ostavlja iza sebe.

Eugen Mladi, Veliki Župan Oldenije i njegova žena Konstanca (gubavi) prisutne nisu udovoljili osmehom. Njihova lica bjehu pokrivena sedefastim maskama iz kojih su provirivale samo oči. Prije naklona i rukovanja par je suprotno običajima svukao svilene rukavice, a gosti su to protumačili kao znak posebne pažnje te i oni uradiše isto. Za surovu kaznu Izabeline pravde – jezivu osvetu glavama velikaša -  ubrzo  je saznalo cijelo kraljevstvo, a ona je, na dvoru ustanovila titulu Conte di Lepra sa platom od stotinu zlatnika.

(Hansen je norveški naučnik koji je 1873. godine izolovao bacil lepre.)

Knjigu preporučio Siniša Luković.

Vesna Šejić