Pravda je samo za bogate i one na vlasti

Meksički kandidat za predstojećeg Oskara i dugometražni filmski prvenac reditelja Pierre Saint-Martin Castellanosa urnebesna je crna osvetnička komedija. Socijalni stanovi, zgrade, kao Novi Beograd. U velikom stanu žive dve sestre koje ne razgovaraju već decenijama, te sin jedne od njih sa snajom Argentinkom. Sokoro, starija sestra, advokatica u poznim godinama, okružena bogatom bibliotekom, i dalje sa svog neurednog radnog stola daje uglavnom besplatnu pravnu pomoć obespravljenima u krajnje korumpiranom društvu. Zna sve zamke, rupe sistema, ljude „u glavu“ i načine da pomogne „malom“ čoveku da ostvari svoja prava. Iako u zdravstvenim problemima zbog pritiska i bubnjanja u glavi, zbog kojih dobija napade nesvestice, sa slušnim aparatom koji čas radi, čas ne, njena vitalnost i snaga su neupitni. Saznaje, nakon godina istrage, ko je vojnik koji je mučio i ubio njenog brata u demonstracijama 1968. godine, u masakru pobunjenika kod Tlatelolka koji je odneo stotine nevinih života. Glavna junakinja kreće u organizaciju osvete svim sredstvima. Tragičan satirični zaplet pun kalambura, apsurdnost pravnice koja odustaje od pravne države i sistema u životnoj odlučnosti. Sam scenario zasnovan je na realnom životnom događaju majke reditelja, pa verovatno zato on uspeva da ispriča priču punu tananosti, duhovitosti i ljubavi pored sumornosti društva.

Najveći izazov, koji je uspešno savladan, bio je snimiti praktično pozorišnu dramu, jer se najveći deo radnje odvija u scenografiji stana, u zatvorenom prostoru koji postaje pokretač radnje neprijateljskog spoljnog sveta. Kontrast zatvorenosti, težine plafona, iskrivljenosti špijunke na vratima, čine perspektive blokova grada koje se vide kroz prozor ili sa terase beskrajnim stepeništem solitera u kome lift ne radi. Majstorska crno-bela fotografija uspeva da ostvari živost hrabrim korišćenjem planova, oštrinom i neoštrinom, više nego pokretom — što je od Dogme potpis ovakvih filmova.

Zatim je tu plejada karakternih asova, glumaca koji vladaju velikim ekranom suvereno, čak i u epizodama, kakva je sitni kriminalac Sidarta, ulični agent advokatice. Trudna snajka Lusija iz Argentine bravuroznom minijaturom uspeva da donese generacijski otvoren dijalog u radnju. Drama sa manje od deset likova mora biti zasnovana na ljudima i snazi scenarija — ovde je izbor za svaku ulogu neupitan. Glavna uloga Sokoro, što na španskom znači pomoć, poverena je veteranki Luisi Uertas, višestruko nagrađivanoj glumici poreklom iz El Salvadora, koja nosi film svojom neverovatnom energijom. Kao realni pripadnik generacije bejbi-bumera, ona uspeva da prenese svu vitalnost ideja kojima su pokušali da promene svet — i dubinu tragedije neuspeha tog napora. Njena moralna dilema ni u jednom trenutku nije banalna, već je gledalac oseća kao bol u stomaku ili saosećanje, kada koristi mikromimiku u krupnim planovima da predstavi unutrašnji neizgovoreni monolog. A opet uspeva da bude komičarka, da izazove salve smeha u internacionalnom bioskopu različitih kulturnih iskustava.

Ono što svakako izdvaja ovaj crnohumorni film je autorska poetika, neinsistiranje na nadrealnosti već na životnosti. U potpuno zatvorenoj scenografskoj postavci reditelj uspeva da peva glasno, da preokretom izazove smeh, da metaforom objasni svet. Advokatica u ubilačkoj dramskoj nameri spašava po svaku cenu od sigurne smrti belog goluba koga opasno vreba crna debela mačka. Sokoro i Lusija, usred najgorih ličnih životnih kriza, plešu ludi ples po stanu. Radna soba se puni golubovima. Kompleksna radnja učinjena je homogenom i snažnom, životnom u meri otpora svetu koji se neutešno pokvario.

U svakom detalju država je prikazana kao smrtonosno korumpirani aparat kojim vlada negativan odabir i zlo. I dok na kraju glavna junakinja peva na španskom „Nećete nas pomeriti“, teško je ne osetiti pripadnost i razumevanje svakom građaninu globalnog juga. U svetu u kojem je pravda postala privilegija, ovaj film podseća da dostojanstvo i otpor još uvek imaju lice, smisao i glas.

Rastko Šejić