Vuk Pantović - Đavoljeva uspavanka (pripovetke)

Znao sam samo da sam morao da se pokrenem. Uskoro sam shvatio da sam u tunelu koji me vodi ka nečemu.

…

Ovo je kazna za sve moje grehe. Zaslužujem sve to. Ovo se ne bi desilo nedužnom čoveku.

…

Bili smo dva bezimena bića koja neće imati uticaj na ovaj svet. Samo dve zapete u priči čovečanstva. Ne vrede reči. Ali je to bilo dovoljno. Postojali smo.

…

Nisam siguran za Boga, ali znam da Đavo postoji. Sreo sam ga.

U zbirci od trinaest kratkih pripovedaka Vuka Pantovića „Đavoljeva uspavanka“ vlada zlo. Ljudi su usamljeni, egzistencijalno nemoćni. Snovi i stvarnost se prepliću, oni ne znaju šta im se dešava, a šta je san koji ih progoni. Žene su lepotice i samim tim đavolovo delo. Teške kiše padaju i nož je u ruci. Ne ubija se tek tako, tranžiraju se žrtve. Večita glad navodi junaka da počne da jede svoju nevernu ženu. Kada se jednom potegne nož, ne zaustavlja se.

Logika horora je da nema srećnog kraja, strava će se nastaviti i kada priča prestane. Ljubav ne postoji, sve je zlo i izdaja. Osveta vuče u osvetu. Prometej, legendarni titan koji je bogovima ukrao vatru i podario je ljudima, prikovan je za stenu. U ovoj priči ga progoni svraka i podseća ga da je kriv. Mučenje postaje potreba, on mučitelja zavoli. Ljubav ga oslobađa opstanka. Od metafore do strašne slike ljudskog zastranjenja. Beži se od samoće u skitnički život i nož se nađe u ruci. Ljudi sela su upola kosturi od gladi koja vlada. Kada se nađe zlatno zrno, mogućnost nade ih natera da se međusobno pokolju.

Pozitivna osećanja ne postoje u ovoj prozi, ni nada u bolje sutra. Nije đavo tu da popravi svet, nego da iskuša čovekovu spremnost da se ne zaustavi u krvoločnosti. Ovo nije socijalna proza koja nas ljuti i pokreće da verujemo u ispravljanje sveta i bolje sutra. Nema optimizma iza zla. Nema izlaza iz ljudske spremnosti da uništava. Svi su nesrećni. I kada čovek sebe zavarava da je srećan, da živi u ljubavnoj idili, ubiće i potražiti novu žrtvu. Zaumni su to trenuci destrukcije. Nema kajanja ni svesti o delu. Ne prepadnu se tu junaci sebe. U skladu su sa sobom.

I da bi priče imale kontrast, nalaze se i nevine žrtve. Čovek liči na zločinca, zbog toga će biti izboden. Tu su deca koja su nevina, i bez zaštite. Kćerka se plaši mraka i čeka oca, koga ubiju. Njena vrata su otvorena za neočekivanog posetioca. Čovek koji degustira svoju ženu i ispituje ukus njenih delova tela će potražiti i svoju decu. Nema društva da pomogne da se čovek odbrani od zla u sebi. Zajednica je tu da se njeni pripadnici pokolju među sobom. Nema prijateljske ruke i razumevanja. Ruka se ne pruža onome ko misli nožem. Sve i stvarni materijalni svet se raspada. Estetika je nepotrebna. Ne cvetaju ruže, ali se čitalac mora zapitati gde živi i šta može da očekuje.

Nisu nepoznate sve mračne poruke filozofije, i nije ni u literaturi ni u životu novo da je čovek uvek u iskušenju šta sa sobom kad odluči da sebe vidi kao zapetu u velikoj i možda besmislenoj priči čovečanstva. U „Procesu“ Kafkin junak je proboden u srce u napuštenom kamenolomu na obodu grada. Ovde nije jedan ubod, nije tajna da se svet izopštio. Nema kritike sudske prakse i nemara, nema ni suda ni nepravde. Ne oseća se bol žrtve. Mrak je neprijatna tema, a đavo ne plaši decu.

Vesna Šejić