Živojin Rakočević – Miris anđela (poezija)

Poetska teme u pesničkoj zbirci „Miris anđela“ se kraću od svetskog bola pa do „zla domaćega“ i želje da se pesmom, a kako sada drugačije, od pošasti zaštiti opšta majka, Pećka patrijaršija i njene ikone kojima su davno nekrsti kopali oči u strahu od svetiteljskog gneva. I taj svetski bol je naš, epski. Život na vetrometini dovodi do saznanja o mogućoj sudbini borca: „Damaskin mi pruža odsečenu ruku“. Tradicija dovodi do saznanja da: „ Pad je jedini uslov za visinu “ ili „Gravitacija je pad od zemlje k nebu“, paradoks je mogući odgovor.

Kad zlo domaće baci narod u procep onda je pesnička čast opisati epske ličnosti opšte drame, da se u sećanju opstane i sa opomenom brani. Neki beže kao u pesmi Granica:

Da su u bar grobovi

Kretali za nama…

Hodaj

I baci želudac preko ramena

Za tobom će krenuti kolevke

Da se od noža sakriju…

Poezija „Mirisa anđela“ se sastoji od sedam krugova pakla, pa ne čudi što su teme biblijske, pojavljuju se naslovi Kana galilejska, Gori Rim: Gori Rim Nerone - Snago moja. Šta poručiti u opštoj nesreći i čime posavetovati, nego se setiti prapočetaka vere: Povratak u katakombe

Vratite se u katakombe

I nikad ne izlazite

Jer će oči vaše

Navikle na prvo sunce reći istinu

I sudnji dan će doći

Sam od sebe.

Ciklus Probuđena tišina se prepoznaje po neobičnim slikama Svodovi vrište od bola, ili I kruške pune baruta opadaju i

Pevaju pijani seljaci pred zoru

Glasom zemlje i mirisom tamjana

Sići će anđeo na zemlju

I jedan će umreti do novog dana

Kad se desi:

Danas je Homer progledao iznad Troje

Danas je rat počeo sam od sebe

tragedija stvara situaciju za veličanstvene likove: monaha koji se baca pod zbeg da bi pošli sa njegovim krvavim tragovima i blagoslovom, da bekstvo ne bi bilo samo poraz. Majka Jugovića izgubi sinove i ne razgovara sa vranim gavranovima, nego njihova tela dobija u najlon kesama. Neprijatelj sem što je zao, siti se svojim beščašćem, ubija nezaštićene i vodi ratove iz bezbedne zasede. Kamenje kojim je gađan bespomoćni starac, a on ih sakuplja, biće osnova za spomen kuću. Teško je iz poraza stvarati herojstvo, ali to nam je kulturna kolevka.

Lične pesnikove tragedije i gubici postaju opšti. Vrišti bol i svoj i naroda svoga. Nežnost i nesreća se stapaju. Dešavaće se čuda kao spomen:

Iz duša mrtvih anđela

Danas izviru vode

Još jedan zločin je uništavanje srpskih grobova, spomenika i pomena na postojanje tolikih porodica kojima se više ne zna trag. Dragodan je muslimansko groblje u Prištini gde su sahranjivane žrtve 1999. da im se trag ne prepozna. Pesma pleni ritmom:

Dragi dane, Dragodane,

Možda svane, možda kane

komad sunca iz krečane

gde je svetlost belog praha

poklonila jade, rane.

Utehe i nade ima još samo u miru i tišini crkvenoj:

Jedino u tebi, pećka majko moja,

nema seoba, smrti i izbeglica.

Nije vreme da se pesnik skriva od sveta u lične fantazije i zanose, nema utehe bez traženja spasa za narod svoj i pomena svetinja i tako je Živojin Rakoćević postao narodni bard i glasnogovornik poraza i svetosti.

Vesna Šejić