Uvod

Na pitanje "Kako se ti zoveš?" su prvi javno (TV, radio, štampa) odgovorili sledeći pripadnici srpske kulturne elite: slikar Radomir Reljić, književnik Dragoslav Mihajlović, kantautor Đorđe Balašević, dramaturg Dušan Kovačević, glumac Petar Božović, roker Petar Popović, dramaturškinja Borka Pavićević, izdavač Predrag Marković, glumica Branka Katić, roker Milan Mumin, glumac Sergej Trifunović.

Šator

Veliki (10m x 14.5m). Sivo-zeleni. Vojnički ili svadbeni. Za velike daće, velike slave, svadbe i vašare. I za ovu izložbu. U njemu metalne građevinske skele musave od maltera. Na njima Plakati i Drvene ploče. Mračno. Miris tamjana. Muzika modernih srpskih kompozitora. U šatoru...

...lavirint...

...od crnog platna. Plakati i Drvene ploče su u nišama, na krajevima hodnika lavirinta osvetljene po jednim reflektorom. Na izlazu iz lavirinta na drugoj strani šatora veliko ogledalo u kome posetilac vidi celog samog sebe. Ispred ogledala knjiga - sveska sa "Kako se ti zoveš?" odštampano na svakoj strani i olovka.

Plakati

Crno beli. Bela slova, crna pozadina. Fotografije dokument života. Format plakata 1m x 1.4m. Znak Pravo.

Drvene ploče

U šatoru su izložene i drvene ploče formata plakata za prikucavanje predmeta - uspomena na stvari koje bole čekićem i ekserima, i obeleže svojim imenom putem nalepnice.

Ispred šatora

"Kako se ti zoveš?" je trebalo uvek i svuda da traje po 3 dana vikenda. Ozvučenje i bina ispred šatora.

Petak

Otvaranje, kostimirani kelneri aktivisti sa leptir mašnama dele vodu u plastičnim čašama. Stiroporna torta u obliku znaka Pravo deli se u plastičnim tanjirima. Pokrivena bina nalazi se ispred šatora (4m x 10m). Na njoj gutač vatre, mađioničar, solista na harmonici, ansambl Renesans ili grupa Đura i mornari. Nema govora, nema reči osim "Dobrodošli!" i "Hvala!".

Subota

20:00 - 24:00

Jungle party.

Nedelja

19:30 - 23:00 h

Zatvaranje izložbe koncertom projektu prijateljskog benda: Dragoljub Đuričić i prijatelji, Lovehunters...

Bedževi

Crni bedževi sa belim natpisom "Kako se ti zoveš?" i sijalicom koja mrak ne osvetli biće podeljeni svima koji se pridruže akciji, zakucaju svoju uspomenu na zid ili se upišu u knjigu - svesku.

Zašto i kako deluje?

Balkan je rodna gruda različitih arhetipova. Preplitanje potencijala bi moglo da dovede do genijalnosti, ali se u istoriji češće dešavalo da razlike dovede do nesreće, rata kao krajnje nesreće. Intelektualci pokušavajući da shvate poslednji rat najčešće dolaze do ideje da je to nastavak prethodnih ratova, sukoba koji se nisu mogli razrešiti prethodnim krvoprolićima, a i borbi dve ideologije.

Rat je nesreća na ličnom i na zajedničkom planu. Jednom razoreno gradsko jezgro je za duži niz godina razoren osećaj zajedništva, pomoći, prevazilaženja usamljenosti. Usamljena socijalno ugrožena jedinka može lako da sklizne u agresivnost i otuda pitanje "Kako se ti zoveš?", koje je i naziv izložbe, treba da pozove na svest o individualnosti, a u okviru zajednice. Katarza bi trebalo da bude konačan ishod izložbe: identifikacija sa pojedinačnim tragedijama koje su vezane imenom i zamislivom životnom pričom, prisećanje na neposredno pretrpljena poniženja lična, porodična, zajednička. Krajnji rezultat katarze bi bilo osećanje poraza i potreba za zajedničkom dobrotom koja obnovljena jedino može da spase od ponavljanja užasa. Vatre rata se još nisu ugasile, nijedan problem nije rešen, mržnja se nije istrošila i ovako postavljena izložba je opomena onima koji su skloni brzom zaboravljanju i nespremni da sami dolaze do zaključaka.

Posledice rata su teme plakata koji sačinjavaju ovu izložbu. Ugrožena starost, osakaćena mladost, gubitak najrođenijeg, doma, nemogućnost ljubavi, gubitak osećanja priajteljstva i sve vrednosti kojih posle rata više nema i koje ne bi smele da se zamene mržnjom i outuđenošću. Ćutati znači pristajati, a pristajati znači podsticati zlo. "Kako se ti zoveš?" je pitanje koja vraća privatnosti, a ako se tome kao odgovor pridruži i prezime priziva zaboravljeno osećanje patrijarhalnosti koja je, pored mediteranskog osećanja zajedništva na trgu, pozitivan osnov balkanske kulture.

Gledanje izložbe treba da dovede do poređenja svojih poraza i tragedija sa predstavljenim nesrećama. Lavirint odvaja doživljaj od doživljaja, ostavlja posetioca samog pred opomenom da bi ga ogledalo koje ga čeka na kraju izložbe suočilo sa svešću da je i sam deo postavke pogotovo što je kod svake slike bio pozvan da nešto svoje ostavi. Tako se izgubila otuđujuća, posmatračka atmosfera galerije.

Izložba je u šatoru koji ima višeznačnu metaforičnu vrednost od vojničkog šatora do šatora u kome se dešava svadbena svečanost, čime izložbeni prostor zadobija groteskne karakteristike. Groteskno je naglašeno i kontrasnom atmosferom pred šatrom i u samoj šatri. Pred šatrom je cirkusno vesela atmosfera koja podseća na srednjovekovne zabave na trgu, a unutra bol i poraz. Ako je kolektivnost kao pozitivan deo katarze bio željeni cilj izložbe to se taj kolektivni duh podvlači povratkom iz užasa susreta sa sobom na trg gde karnevalski duh proširuje metaforičnost izložbe. Muzika, kostimi i zabava pred šatrom obećava cirkus u šatri, a groza unutra šokira i potresa i neosetljive.

Gde?

Rat je kuga i nije lako predvideti snagu zaraze. Svaka sredina ima svoje razloge mržnje koji mogu da povuku podzemnu i zlu energiju i buknu u nesreću. Tako je ovakav naslov i ovakva problematika u dijalogu sa Evropom, a i šire. Postavka izložbe "Kako se ti zoveš?" je trebalo prvo da bude predstavljena Beogradu, koji je jedna četvrtina zemlje po broju stanovnika, a po problemima koje je doneo rat koncentrat nesreće i otuđenosti, početkom marta 1998. godine na Trgu republike. S druge strane Beograd ima mediteransku potrebu za trgom i razrešavanjem problema na trgu, tome su dokaz demonstracije i posebno Studentski protest 1996/97 koji se isticao duhovitošću i duhovnošću. Takav duh bi i ova izložba htela da izazove. Beograd je trebalo da bude prvi od šest gradova u kojima bi se u vidu povezane turneje vikend za vikendom dešavalo "Kako se ti zoveš?": Subotica, Novi Sad, Kragujevac, Niš, Priština. Sve gradovi preko 100000 stanovnika. Provincija je karakteristična po učmalosti, žmurenju pred problemima, licemerju. Takvom duhovnom stanju se suprostavlja ova izložba, jer se autoru izložbe takva duhovna stanja čine razlozima pristajanja na rat i nemoral. "Da vetra nema paučina bi nebo prekrila." (narodna poslovica). Svest o istim posledicama rata u svim sredinama može da deluje osvežujuće i zato se planira da izložba obiđe i neke centre bivše Jugoslavije.

ZABRANA!

16. aprila 1998. policija je zabranila "Kako se ti zoveš?" u Beogradu. Nakon 15-dnevne kampanje u kojoj su akciju podržale najistaknutije ličnosti srpske kulture načelnik SUP-a Stari grad Živanović preti nam batinama i oduzimanjem opreme ukoliko počnemo gradnju šatora. Zna sve nigde objavljene detalje o akciji. Konferencija za štampu u Medija centru bez novinarskih pitanja. Reakcija javnosti - nula. Apatija potpuna. Niš, nedelju dana kasnije, odlazimo zbog dogovora gradskih vlasti sa šefom policije da je "Kako se ti zoveš?" moguća, gradimo šator i binu, počinjemo sa izgradnjom lavirinta kada nam naređuju da srušimo šator jer je njima stiglo naređenje iz Beograda... Na kraju dana ruše ga njihovi robijaši. U Novom Sadu opet naređenje iz Beograda, Stanko Lazendić priveden na informativni razgovor. General policije Kresoja nam preporučuje da promenimo antiratnu tematiku. Suorganizatori u Subotici i Kragujevcu nisu bili spremni ni da se upuste u komunikaciju sa organima represije. Naravno, svaki put smo imali sve uredne dozvole i svu potrebnu dokumentaciju. Tolko teško pitanje? Kako se ti zoveš?

Nakon toga nam stiže ponuda da napravimo turneju po čitavoj Crnoj Gori. Zbog demokratskog imidža manje republike. Studentska organizacija "Juventas" i izborni štab DPS -a nakon napornih 2-nedeljnih telfonskih i internet prepiske pozivaju nas u Podgoricu na krajnji dogovor sa radovima. U Podgorici nam saopštavaju da su na sastanku izbornog štaba vladajuće stranke odlučeno da je "Kako se ti zoveš?" ipak preterano talasanje... Posteri su izloženi u rock kafeu City u centru Podgorice, iako organizatori to nisu smatrali za odgovarajuću prezentaciju sadržaja, ali su bili ucenjeni povratnim kargo transportom radova.

Od početka juna 1998. godine bavimo se organizovanjem akcije na velikoj terasi Doma omladine. Dobro mesto - na otvorenom, sa pretpostavkom da policija ne bi zabranjivala program gradske institucije kulture. Stiže nam zabrana korišćenja terase od Poslovnog prostora grada Beograda, navodno zbog nosivosti konstrukcije. Milutin Ranđelović, visoki gradski funkcioner, obećava da će pomoći da se akcija ipak izvede u avgustu na otvorenom. Direktor Doma omladine Ninoslav Ranđelović obećava da će pomaći postavljanje bilborda po gradu sa plakatima, osnovnim sadržajem izložbe, ali gradske vlasti nemaju želje da pomognu. Tražimo pomoć od BELEF-a. Milica Tomić, likovni selektor tog gradskog festivala, po svedočenju Ninoslava Ranđelovića, neće ni da pogleda zabranjeni projekat, iako je tema BELEF -a "Urbane provokacije", jer ga promovišu ličnosti koje ona lično ne smatra... Gradski oci odbijaju da pomognu izvođenje izložbe u avgustu 1998.

Moramo da pređemo u zatvoreni prostor. Geto. Izložba se konačno desila u svedenom obliku u Centru za kulturnu dekontaminaciju u Beogradu u periodu od 5. do 7. oktobra 1998. godine i posetilo je oko 1000 ljudi. Počele su ozbiljne pretnje bombardovanjem i apatija je bila potpuna.

Mnogo pretnji, ucena i izdaja. Jedina pozitivna posledica ove zabrane je početni kapital u vidu štamparskih usluga i sličnog za osnivanje Otpora!

Organizatori Kako se ti zoveš?

Zvanični nosilac projekta bio je Pokert studenata Srbije, kome je presedavao Slobodan Homen.

Projekat podržali: Američka agencija za međunarodni razvoj, Fond za otvoreno društvo, Ambasada Kraljevine HOlandije, Centar za kulturnu dekontaminaciju, Dom omladine, Studio Warhol, Helsinški odbor za ljudska prava...

Štampa: Standard 2

Priprema: Ivan Hrašovec

Dizajn konsultant: Zoran Mujbegović

Fotografi: Maja - Petar Kujundžić, Milan - Miloš Cvetković, Dejan - Ognjen Radošević, Petar - Goran Tomašević, Fatmir/Sreten - Imre Sabo, Peđa - Aleksandar Stanković, Žaklina - Ranko Ćuković

Organizatori - Beograd: Svetlana Jovičić, Kosta Milovanović (lavirint i crteži), Aleksandar Novaković (prevod na engleski), Ljubica Pupezin, Milan Manojlović, Peđa Lečić, Uroš Bobić

Organizatori - Niš: Milan Stefanović, Dejan Milošević, Miodrag Ilić

Organizatori - Novi Sad: Stanko Lazendić, Miloš Gagić, Milan Mumin

Organizatori - Crna Gora: Siniša Marković, Goran Ćetković

Autor i koordinator projekta: Rastko Šejić